7. poglavlje
NOVA ENERGIJA
Kad je otvorila oči, u sobi je vladao polumrak. Senke su plesale po golim zidovima. Kroz
otvoren prozor zrikavci su dobacivali svoje note. Poskočila je, nemilo iznenađena što je
tako dugo spavala. Poravnala je haljinu i pletenice i krenula da se spušta niz otvor u
podu. Dole je naslućivala mlaku svetlost. U hodniku je gorela petrolejka, a vrata na sobi sa
terasom su bila otvorena. Zavirila je. Soba je bila osvetljena električnom
svetlošću.mZelenilo nameštaja bilo je jasnije i intezivnije nego na prigušenoj dnevnoj
svetlosti. Ludak je sedeo na kauču, noge ispruživši na tabure. Čitao je neku knjigu. Čuvši
korake, podigao je pogled.
– Dobro veče – Ivin glas je još uvek bio promukao od spavanja.
– Zdravo, Bezimena. Lepo si spavala? Nisam hteo da te budim. Sedi. – reče praveći joj mesto
pored sebe – Evo,uzmi taj tabure za noge. Tako.
Ivine gole noge su sad premošćavale jaz izmedju kauča i taburea. Nekako se
stidela. Volela bi da su bile lepše, savršenije izdepilirane, blistave. Takve bi bile prigodnije
za situaciju u kojoj su se našle, za toliku izloženost. Bilo joj je neprijatno i što joj je haljina
toliko kratka, te ju je sve jednako povlačila i namicala, pokrivajući butine. Ludak nije
primećivao njenu nelagodu ili se bar činilo da ne primećuje. Nije se obazirao na njene
golišave udove, što joj je donosilo olakšanje.
– Pa, kako si? Kako si provela dan?
Pitanje je bilo jednostavno, a opet tako nekako na mestu, kao da nisu dva stranca, kao da
godinama žive u istoj kući i kao da joj svako veče postavlja to isto pitanje kao nešto
najprirodnije na svetu. Odgovorila je s osmehom :
– Pa, prvo sam razgledala tvoju biblioteku, svašta zanimljivo tamo ima, onda sam jela neki
lepi sir sa rupicama i na kraju sam uzela da čitam i prevarilo me, pa sam zaspala. Eto.
– Nije ti bilo dosadno?
– Ne…ne previše. – isceri se – A ti? Šta si ti radio ceo dan tamo napolju?
-Oh, svašta nešto. To baš i nije zanimljiva priča.
– Ipak bih volela da je čujem.
– To su svakodnevni poslovi. Živina, stoka, bašta , prljavština…Nema tu ničeg što bi te moglo
zanimati.
– Ali ja volim životinje! Kokoške su baš slatke i smešno se gegaju. A volim i povrće, a
posebno voće! Raj sam oduvek zamišljala kao neki voćnjak!
Ludak se smejao.
– Veruješ u raj?
– Ma ne. Ja to onako, u prenesenom značenju. Raj kao simbol savršenog mesta. I da nije bilo
Evine jabuke i ostalih voćki sa kojih se smelo brati, a koje automatski usađuju sliku
voćnjaka u formiranju pojma o raju, opet bi raj bio voćnjak jer je lepota života tamo gde
ima raznog voća svaki dan. Bar za mene.
– Hm.
– To je bila šala, naravno.
– Eh, sad – zadirkivao je – svašta nešto ispričaš i onda se izgovaraš šalom. Ne ide to tako.
– A zašto da ne? Misliš da sam neozbiljna? Zašto čovek mora biti ozbiljan sve vreme?
– Nisam rekao da si neozbiljna. I ja sam se našalio s tobom, a ti mi odmah skačeš za vrat.
– Hoćeš da kažeš onda da sam preozbiljna?
– To ne znam, zaista. Ne poznajem te dovoljno. Nego, imam neko vino u podrumu, jesi li
raspoložena? Voliš vino?
-Ako je crno, može.
-Da, crno,domaće.
Nestao je u polumraku hodnika. Isti se namah zamračio i senke se razbežaše jer
je, verovatno, odneo lampu sa sobom. Posle par minuta, senke na zidovima hodnika opet
oživeše, a Ludak se vratio sa flašom i dvema običnim čašama. Ubrzo su sedeli, svako na
svojoj strani kauča, podignutih nogu i sa čašama vina u rukama,utonuli u ćutanje. Tišina
među njima nije bila neprijatna, premda su se oboje osećali čudno.
– Dakle – poče opet Iva – ti si Ludak koji voli crno vino i svira gitaru.
– Našla si gitaru?
– O da. Nisam odolela, odmah sam je zgrabila.
– Znaš da sviraš? – iznenadi se Ludak.
– Ma nemam pojma, ali zabavno je, tako, trzaš žice, izlazi neki zvuk i ti znaš da to nije to, al’
opet ti zvuči nekako lepo i dopada ti se misao da izvijaš neku misterioznu melodiju koju
diktira tvoja podsvest i da ta melodija može otkriti nešto o tebi čega ni sam nisi bio
svestan. Shvataš?
Ludak se samo nasmejao.
– A ti? Sviraš? – nastavi Iva zainteresovano.
– Pomalo. Gitaru pomalo. Sviram klavir. Imam pianino u spavaćoj sobi. Verovatno si videla.
– Ne – lecnu se ona – to je ona četvrta prostorija? Nisam ulazila. Bilo mi je neprijatno da
zavirujem.
Sad on nju pogleda zainteresovano.
– Zaista? Zaista nisi ulazila? A zašto? Baš me zanima.
– A šta znam? Našla sam kuhinju i kupatilo, ništa mi više nije trebalo, pa nisam ni ulazila.
– Hmm – bio je jedini njegov komentar.
– Šta hm? – brecnu se ona pomalo nervozno, pomalo smejuljeći se.
– Pa ništa. Zanimljiva si. Neobična. To je sve.
– Zašto sam neobična? Jer ne guram nos gde mu nije mesto?
On se i dalje zagonetno smeškao. Delovao je veoma raspoloženo.
– Je l’ to uopšte bio kompliment? – uporno je čačkala.
– Dakako da jeste – odgovori on, ne gledajući je i iskapi čašu do dna – Dakako da jeste.
Opet zavlada ćutanje. Ovog puta Ludak preseče tišinu.
-I šta se dešavalo sa tvojim životom sve ovo vreme od našeg prethodnog susreta?
Otpuhnula je, mršteći lice i stiskajući usne.
– Ako nemam ime, nemam ni život. Šta ti znače detalji iz mog života?
– Jao, bre , baš si tvrd orah, Bezimena. Mislim da nema potrebe za tolikom misterijom – ljutnu
se Ludak.
– To nije misterija. To je beznačajnost. Fleka od vina na beloj tkanini. Rupa od granate u
asfaltu. Kost zaglavljena u grlu.
– To baš zvuči kao beznačajnost – dobaci on, raširivši oči i uzdahnuvši.
Iva je ćutala.
– Hajde, o čemu želis da pričamo. Nećemo o tebi. Hoćeš da pričamo o meni?
Ona živnu.
– Stvarno hoćeš? Ne smeta ti?
– Ma ne – reče i namesti se tako da mu bude udobno i da može da je gleda – hajde, pitaj šta te
zanima.
Smeškala se obešenjački.
– Omiljeno jelo?
Nabrao je čelo.
-Šta znam…Puno toga volim…Nisam izbirljiv po pitanju hrane…
-Videla sam da imaš dosta knjiga…Čime se ti, u stvari, baviš?
-Živim na selu, obrađujem imanje.
-Ali…
– Ali šta? Nisi očekivala taj odgovor?
– Nije da nisam, ali…
– Opet ali? Razočarana si?
– Ma ne. Samo sam stekla utisak da si…nešto drugo.
-Šta drugo?
– Ne znam. Nema veze.
– Zanimaju te škole koje sam završio? Ok, reći ću ti. Studirao sam elektrotehniku, nekoliko
ispita mi je ostalo, tako da eto, nisam diplomirao. Posle toga sam se bavio svim i svačim i
sada sam ovde.
Njegov ton ju je nekako posramio, ali bila je zadovoljna što je saznala to što ju je veoma
zanimalo.
– Koliko već živiš ovde?
– Eh,sad…Ima godina…
– Ne vrdaj. Koliko godina?
Slegnuo je ramenima.
– Pet, šest?
– Zašto si ovde?
– Jer mi se sviđa da budem ovde.
– Nisi ovde rođen?
– Moj otac se rodio u ovoj kući.
– A gde si se ti rodio?
– U gradu.
– Zašto si onda ovde?
– Hej, ne pokušavaj da me zbuniš! To si me već pitala i dao sam ti vrlo jasan odgovor.
– “Jer mi se sviđa” i nije neki odgovor.
– A šta očekuješ da ti kažem? Šta misliš da je u pitanju?
– Ne znam. Zato te i pitam.
– Misliš da niko ne može živeti na selu jer mu se to sviđa?
– Može, mnogi to čine, ali kad omatore,
– I ja sam omatorio.
– Doduše – nasmeja se Iva – Koliko tačno imaš godina?
-Trideset šest.
– Uh, to je puno.
Nasmejao se. Ivino lice je bilo ozbiljno.
– Al’ izgledas mlađe. Lep si.
Još jednom ju je pogledao s nevericom. Krv mu je jurnula u lice, odavši laku
zbunjenost. Ispijajući još jedan gutljaj, odgovori :
– Lep ili ružan, koga je to briga?
Ljuta na sebe što se opet izlanula, odbrusila je :
– Ja samo konstatujem činjenice. Ne marim da razglabam o njima.
Vrteo je glavom.
– Neverovatna si.
– Još jedan kompliment?
– O da. Svakako.
– Oho! Znači napredujem na lestvici?
– Na kakvoj sad lestvici? – Ludak je i dalje delovao zbunjeno premda je bila sigurna da je
znao odgovor.
– Pa na tvojoj lestvici. Prvo sam ti bila čudna, potom zanimljiva, a sad sam već
neverovatna. To je vrtoglav uspon. Na kraju ćeš se zaljubiti u mene, koliko vidim.
Njegov nagli pogled ju je posramio. Osetila je srce kako joj silazi u pete, a kamen kako
pritiska grudi.
– Izvini, vino mi je udarilo u glavu, ne znam šta pričam. Lupam gluposti. Izvini još jednom.-
glas joj je bio drhtav i molećiv – Ne znam odakle mi to, ja nisam takva, ne govorim takve
stvari, nije mi bila namera da flertujem s tobom, ništa, samo sam htela da dođem, da
budem tu…Ne znam, ne znam zašto sam to rekla, ne znam zašto sam bilo šta uradila…
Osetila je kako počinje da se gubi u objašnjenjima. U glavi joj se mutilo od vina i od
njegovih očiju zarivenih u svoje zenice. Da, slušala je svoje noge, ali jezik, kao po
običaju, nije slušao nju. On je živeo neki svoj život, izgovarao još neiskristalisane
misli, preticao barikade koje mu je postavljala i po ko zna koji put u životu doveo je do
osecanja stida, ogoljenosti i nesigurnosti.
– Bezimena, sve je u redu.
Gledala ga je nekoliko trenutaka kao da ne shvata značenje reci koje je izgovarao. Ali
njegov glas je delovao kao sedativ, njegova ruka počivala je na trenutak na njenoj
podlaktici. Još uvek drhteći iznutra, posmatrala je njegove duge, koščate prste kako
dosipaju vino u njenu čašu, potom u svoju, njegove obraze nadnete nad taj jednostavni
posao, nabubrele i blago zarumenjene jagodice i busenste pramenove razbacane oko
lica i znala je da je zaista sve u redu. Osetila se prijatno i nekako bezbedno u toj kući, kraj
tog čoveka, odsečena od sveta koji je plašio i života koji je vrcao od besmislenosti.
– Živeli – rekao je.
Lice mu je bilo ozbiljno, ali oči su mu se smešile.
– Živeli – odvrati Iva, te se kucnuše.
Dodir stakala zvonko je odjeknuo noćnom tišinom. Ostatak večeri proveli su u prijatnom
ćaskanju i šaljivom zadirkivanju. Pred kraj je osetila kako joj napetost među nogama
raste. Više nije mogla da zadržava prirodne porive organizma; zatražila je neku svetiljku i
bilo kakav papir. Kao odgovor na njegov upitni pogled, uz dosta nelagodnosti i stidljivog
rumenila, izrazila je nameru da obavi to što mora negde u žbunju ili kukuruzima. Pogledao
je začuđeno :
– Zašto ne ideš u kupatilo?
– Pa…
Oklevala je,prilicno posramljena
– Ne znam…
Gledao ju je kao da pokušava da prodre u prave uzroke njene zbunjenosti.
– Dođi – pozvao je.
Poslušno je tapkala za njim.
– Ovo je malo neobična šolja – počeo je.
– Primetila sam – prekinula ga je, a onda se još jednom postidela, ovog puta zbog svoje
brzopletosti.
Bacio je brz pogled na nju,a onda se nasmejao.
– Onda si verovatno primetila da nema ni toalet papira.
– Aha.
Bilo joj je sve neprijatnije. Kao u nekom snu, slušala je kako joj objašnjava kako da
upotrebi tu uvrnutu toaletnu školjku. Povukao je ručicu sa strane. Začuo se tresak i sa
unutrašnje strane plastične daske su se otvorila vratanca. Povukao je ručicu još niže i iz
udubljenja se, uz isti onaj zvuk, izmigoljila neka tanka cev, nakošena prema dole pod
određenim uglom. Potom joj je pokazao ventil sa druge strane. Okrenuo je točkić i iz
cevčice je u visinu pokuljao tanak, ali veoma moćan mlaz. Gledala je zabezeknuto.
– Dakle, kad završiš – objašnjavao je – povučeš ručicu dva puta na dole, potom okreneš ventil
i mlaz reši stvar za par sekundi. Nije ti uopšte potreban toalet papir.
– Ali…
Počela je, a onda zaćutala. Svako pitanje činilo se besmisleno.
Kad je ostala sama prepustila se tom novom, neželjenom iskustvu. U glavi joj je pulsiralo
od vina. Dok je puštala da joj ledeni mlaz bunarske vode šokira zadnji deo tela, mislila je o
tome kako je bizarno to što je sa Ludakom do malopre, između ostalog, razgovarala i o
alternativnom načinu brisanja dupeta. Bilo je to previše za drugi susret, bar što se nje
tiče. Njemu je to, izgleda, delovalo sasvim prirodno. Malo joj je laknulo od te
pomisli. Završivši, srela ga je u hodniku.
– Je l’ sve dobro prošlo? – upitao je sa osmehom.
– Jeste – odvratila je. Čudno, sad kad je sve bilo gotovo, bila je srećna što je to ostavila iza
sebe i više nije osećala neprijatnost.
– Kakva je ono šolja? – upitala je – Gde si je nabavio?
– Japanci su mi dali ideju. Samo što to kod njih sve rešava elektronika koja meni nije bila
dostupna. Pa sam potražio alternativu.
– Znači sam si je napravio? – raširila je oči u čudu.
– Ne, nisam je sam napravio. Pomogli su mi neki ljudi, ali da, nisam je kupio,već je rađena
po nacrtu. Inače je preskupa.
– Zanimljivo. Ali zašto si želeo baš takvu wc šolju? Zašto nisi hteo običnu?
Uzdahnuo je, skupivši obrve i naboravši čelo.
– Kao što sam rekao, sa ovom wc šoljom ti ne treba toalet papir.
-Aha – odvratila je shvatajući, istovremeno zaustavljajući još mnoga pitanja koja su joj
navirala na usta. Bilo je tu nečeg što i dalje nije razumela, ali Ludak nije delovao kao da bi
joj rado odgovorio na sve, pa je odustala od daljeg propitivanja.
Poželeo joj je laku noć i otpratio je do stepeništa.
Kasnije, kad je već ležala u svom krevetu pod kosinom i posmatrala komadić neba nadnet
kroz četvrtasti prozorski okvir, shvatila je da se oseća dobro, štaviše, da se oseća lepršavo
i blaženo, onako kako se već dugo nije osećala, niti je verovala da bi mogla. Nije mnogo
razmišljala zašto je to tako. Bilo je suviše dragoceno to osećanje da bi mogla sebi da
dozvoli da ga analizom banalizuje i izgubi. Prstima jedne noge trljala je taban druge, ruku
je podvukla pod jastuk i prepustila se toploti i mekoći ćebeta. Uronila je u san skoro
bezbrižno, osećajući prijatan bol kako joj se razliva nogama.
