3. poglavlje
On ima lice deteta
i sasvim sedu kosu
Svakog jutra odlazi nekud
sa rancem na leđima
Niko ne zna kuda
Njegov bicikl
vitak je i izdužen
kao i on sam
Kasno popodne
vraća se u svoju
ustajalu tišinu
Njegova kuća je
samotna pećina
Pred vratima
razbijene jabuke
pod prozorom trunu
dunje bez mirisa
Pametan dečko
sa puno darova
Život ga je surovo
ubio u pojam
zakucao u dasku
poput eksera
bez prilike da sanja
snove bez granica
Jednom je voleo
pogrešnu osobu
Sa druge strane novčića
vrebala je
izdaja
Od tada
gorak se ukus
razvlači po ustima
crnilom premazuje
svaku sliku
Kažu da je čudan
i da ne voli
da priča sa ljudima
da tvrd je na rečima
i da ne prašta
Lošu narav prikriva
sumornom tišinom
kao taloge mulja
koje grabe neoprezne noge
kad zagaze u duboku reku…
Sakrio se u sopstvenu senku.
