Eho između svetova

2. Tren

Ne pitaj dane kud tiho teku,

ni zašto senke rastu s večeri;

život je kratka svetlost u čoveku

što sja , i gasne, bez tajne, bez meri.

Sve što nam beše, i što će biti,

stoji u času što sada diše;

večnost se samo u trenu sluti,

kad srce ćuti, a duša piše.

Ne traži smisao u dalekom času,

ni utehu u godinama dugim;

istina stanuje u ovom glasu

što traje kratko, al’ biva drugim.

Prolaznost nije sud ni kazna sveta,

već blaga mera ljudskog trajanja;

lepota živi dok zna da smeta

večnosti hladnoj, bez sažaljenja.

Zato ne strepi pred tokom sati:

ko razume tren, razume sve;

život je plamen što zna da se vrati

u tihu tamu iz koje je.