Упознаћу те ускоро, то сада већ знам,
Странци смо, али миришеш на јесен;
Небо ће бити боје ваниле, таквог укуса биће и дан,
Дочекаћемо заједно мрак и оговараћемо како је ружан Месец.
После векова потраге за тим стихом који фали,
Жедне пустиње ће ту силну утолити жеђ;
Ти си та савршена олуја за коју ни стари људи нису знали,
Сејеш страх међу кукавице, али за мене чуваш мед.
Нека буде онако како је записано,
Ишло то мени у прилог или не;
Помирисаћу јесен још једном само,
Моја душа никад неће бити као пре.
