Назови како хоћеш лавину која пред собом носи све,
Ми смо ти који је управо гледамо ;
Магичан призор светлости изазива нам последњи смех,
Подсећа ме на трен кад нисмо хтели сну да се предамо…
Дрхтали смо скупа као славни љубавници старих времена,
Живели осећања у којима су уткане чудесне сузе твоје ;
У загрљају нашем, посуте су стазе слатких нада откровења,
Из лавине, уместо наших тела, ископаће стих небеске боје.
