У који год час да се појавиш, бићу будан,
Ноћ је најславније доба тишине ;
Не могу да будем срећан, ако је теби живот тмуран,
Нити желим да летим ако до тебе не воде те висине.
Ко зна колико морамо мудри да будемо,
Само да би схватили да нам то није доста ;
Сањао сам те пре него смо могли да разумемо,
Да ће нас из понора извући наша срца проста.
Зато и не бих да спавам ове ноћи,
Бићу усијана глава која за сном чезне,
Живот без тебе неће проћи,
Јер он почиње тек кад тебе сретнем.
