Постојим оног тренутка, када моје одсуство постане стварно,
А престајем да дишем онда, када твоје присуство више није важно;
Мислио сам да је равнодушност тешко стање за једног човека,
А заправо је срце у кавезу лепше него мртва река.
Колико год да се будимо са убеђењем да смо одабрани,
Те исте вечери сазнамо да су нам ту илузију опљачкали;
Не умем да читам мисли, због тога ми је тон прек,
Али кад би ти могла моје да видиш, заљубила би се у овај век.
Пре него што и добијемо оно што смо хтели,
Постали смо себични, јер не жели свако срећу да дели.
