Нека је Хемингвеј писао о снеговима са Килиманџара,
на мом путу сам стао пред нечим што ови предели имају.
Лепотица са латицама белим од Бога је дата,
Волујак је успавани врх на коме облаци наш свет додирују.
Са дна сам гледао ка тој снежној круни,
Обасут пролећем и морем зеленила.
Последњи од своје врсте је увек први,
Горостас од памтивека, своје кристалне очи нама целива.
Надживећеш све песме ове планете,
Будићеш знатижељу свих пролазних душа.
Кад Коначно Сунце твој ледени трон сретне,
Претворићеш се у најфинији облик олује:
Бићеш прва небеска ружа.
