Игра

Ђорђе Петровић, звани Црни, поправљао је свој мотор скоро годину дана, сваки дан.  

Велики део своје мале плате трошио је на делове а понекад и на мајсторе, лимаре, фарбаре, механичаре, електричаре иако је добар део посла успевао да уради и сам. Проводио је ноћи у својој гаражи, јер је дању морао да зарађује. Није се дружио ни са ким, никога није имао и нико није питао за њега. За храну није марио, алкохол није пио, цигарете није трошио. Требало му је безмало три стотине шездесет и четири дана, да од гомиле ничега све поправи, састави, утегне, налицка.  

Три стотине шездесет и петог дана, када би сав посао најзад био готов, поставио би њену слику у црном раму на сто испред себе и отворио боцу најјачег пића које је могао да купи. Тог кобног дана, пре много зима, са њиховог последњег заједничког путовања он се вратио сам. Изгубљен. Напуштен. Никада више није сео на мотор.  

Пио би док је могао да седи, па и много више од тога. Пио би, плакао, па опет пио. Пио би све до тог црног сата, до момента када би главом ударио у сто. Тада би само на тренутак заспао а већ исте секунде се пробудио неко сасвим други.

Тај неко други би полако придигао главу, само напола отворио своје крваве очи и погледао преко њене слике у мотор који је изгледао као да је управо сишао са траке једне познате фабрике. Полако би се дотетурао до њега а затим би само стајао и погнуте главе, жмурећи га стартовао. 

Слушао би како мотор преде наредних три стотине шездесет и пет секунди. За то време, мирис сагорелог бензина би га подсетио  на додир ветра и температуру отвореног пута. Чуо би свако убрзање и кочење, сваку промену брзине, осетио нагиб сваке кривине, намирисао њену косу на седишту иза његовог и најежио се на додир њених руку на својим бедрима. Све би било ту, и ничег било не би. 

Затим би полако отворио очи и одгегао се до полице са алатом. За појас би заденуо један омањи ловачки нож а понајвећу мацолу коју је имао би полако одвукао до мотора. Затим би је подигао изнад главе и као каква звер, почео би да удара. У почетку споро а затим све брже и брже, дивљачки жестоко, до изнемоглости. Стакла, пластике и делови мотора летели би по радионици а уље, вода и бензин цурели по поду. Ножем би пробушио гуме и исекао каблове, жице почупао. Ударао би док и сам не би коначно пао. Од мотора би остала само гомила ничега. Ништа не би остало, као што ни она није остала са њим тог три стотине шездесет и петог дана пре много година. 

Сутрадан, или неки други дан када би се најзад отрезнио, као и много пута до тада, из почетка би кренуо са поправком. 

Ђорђе Петровић, звани Црни, поправљао би свој мотор скоро годину дана, сваки дан.