БАААААММММ!!!
Тргао се из сна. У ствари, било је то далеко од сна. Последњи пут је, сећао се, поштено спавао ноћ пре него је добио позив за регрутацију. Још се сећао, да је често и сањао, лепе снове, мирне, безбрижне… Будио би се рано ујутру. Волео је да, како каже “пробуди сунце и петлове” па натенане да започне дан.
БААААААУУУМММММ, одјекнуло је опет.
“Ова је била баш близу…” помисли.
После целе непроспаване ноћи и доброг дела јучерашњег дана, заспао је полу-стојећи, наслоњен на земљу испод импровизоване настрешнице. Тек сада се разбудио и добрано отворио очи. Страшно је било што је после толико времена, почео и да се навикава на овакав начин буђења.
Сетио се како га је некада будио отац, и њега и брата, у њиховој соби, тако што би само улетео у исту, побацао јоргане и прекриваче на под, широм отворио прозоре и имитирајући војничку трубу звиждао мелодију која се чује приликом постројавања војске. Мрзео је када би отац то радио а сада би дао све да се поново пробуди на тај начин. Недуго после његовог 7. рођендана, оца су регрутовали. Није се вратио.
По глави и раменима почели су да му падају каменчићи и комадићи земље. Закашљао се пар пута и полако протрљао очи и лице грубим длановима. Ров је издржао, то је било најбитније. Помислио је да ако их граната не докрајчи, влага и буђ хоће. Било ју је посвуда. Сви су кашљали и шмрцали. То га је излуђивало.
“Да је лето, па да ратујемо ко људи…”
Убрзо би се покајао што му је та мисао уопште и дошла у главу. Одмахивао је главом, и љутио се на себе у тим тренуцима а бивали су чести.
“Од јутрос си много паметан… Идиоте…”
Да вече буде потпуно, истог тренутка је почела да пада и киша, нека ситна, тоња, што би рекли код њега у селу. Сећао се колико је пре рата волео кишу, да је слуша, да је мирише, да се шета по њој. Сада, како му се чинило, киша је падала сваки други дан. То што је био стално мокар му и није толико сметало колико јесте блато. Ух како га је мрзео, а морао да живи или боље рећи да преживљава у истом. Понекад му се чинило да не може да извуче ноге и да ће блато да му “скине” цокуле. Понекад је то и била истина.
Главе савијене ка тлу, погледао је у своје цокуле и дубоко уздахнуо. Биле су посебна прича. Иако су биле број веће, што је равно чуду за обућу коју војник добије на расподели, биле су му, па мало је рећи, савршене. Обликоване по његовом стопалу, као да их је правио по наруџбини какав врстан мајстор, обућар. То је била заслуга три дана проведених у води до колена, прва три дана која их је носио. Кожа се од све те силне воде опустила, омекшала и потпуно преобликовала пратећи сваку облину његовог стопала. А направљене су да трају, то је била чињеница, тако да им тај излет у водени свет није правио проблем. И иако блатњаве и заувек мокре, више је ценио те цокуле од било ког другог дела одеће и опреме заједно.
Сетио се како је некада умео да практикује један стари трик који му је отац давно показао. Са себе би скинуо суве чарапе у којима је спавао, ставио их у џеп на грудима а на ноге назуо онај други пар, дневни или боље рећи радни. Тај други пар није био сасвим сув али ноге се ионако загреју у току дана па се то ни не осећа толико. Важно је да је спавао у оним сувим и топлим. Сада за тим нема потребе. Ове једне које је имао постале су део њега, као и чизме, скоро па увек мокре.
Понекад би чуо како други тихо причају међу собом. Опет иста тема, она најстрашнија. Нада. Опет је неко чуо да ће крај убрзо, сваког тренутка, ма само што није. Разрађивали су разне сценарије, надали се ишчекујући неку вест која би то потврдила. Наравно, та вест није долазила данима, месецима. Никада неће ни доћи. Наде није било и он је то добро знао. Мрзео је све који нису мислили као он. Нада може човеку да спасе живот али и да га отера у лудило. Он је био ближи овом другом.
“Јадници…” помишљао је… “јадне напаћене душе...”
Ноћ је била као и све друге откада је ту. Само на тренутке тиха и мирна а тек би се с времена на време опет и опет проломило оно громогласно ББАААААААААМММММ!
Сваки пут после такве експлозије, очи би му се само за тренутак отвориле мало више, али убрзо би се вратиле на старе положаје, полу-отворене са крупним веђама надвијеним над њима.
У једном тренутку, експлозије су почеле да се чују све чешће и чешће.
БААААММ! ББАААААААААМММММ!!! БАУУУМММ!!!
Тутњило је и прштало на све стране. Морао је да се спусти са бедема. Окренуо се и у чучећем положају наслонио леђима на хладну земљу у дну рова. Пушку је држао између ногу, стежући је са обе руке. Цев са набијеним бајонетом наслоњена на образ. Наставило је да дере, грми, завија. Деловало му је као да се небо отворило, али није само киша падала из њега. Прашина се опет дигла заједно са камењем и комадима земље. Земља је дрхтала, као и он. Као и сви они…
Свима је говорио да није верник. Није могао да поверује у чињеницу да Бог ипак дозвољава сву ту патњу, смрт и уништење, који год разлог да постоји. Није био али је почео да се моли…
“Оче наш…”
БАААМММММ!
“…који си на небесима…”
БААМММ! БААААМММММ!
Говорио је тихо, себи у браду, затворених очију. После сваке друге речи одзвањало је исто оно ужасно и упорно, БААААУУУУММММ!
“…јер је Твоје царство…” све брже и брже…
БААААУУУМММ!
“… сила и слава…”
Громогласан удар му на тренутак прекиде мисао.
“…сада и увек…” изговорио је брзо, као да жели да надјача буку.
БАААММММ! БААУУУУУМММ!
“… и у векове векова…”
БУУУММММ!
“Амин!” прошапта, док је прасак поново потресао ров.
И одједном, мук. Тек тако, као да је неко искључио звук, све је стало. Нема експлозија, нема звиждања граната. За тренутак је постао верник. Полако је отворио очи. И даље је седео на истом месту. Облак прашине је почео полако да се слеже.
“То је то” помислио је “сад ће да крану на нас, то обично тако иде…”
Погледао је око себе и видео да су остали исто тако наизглед мирни али у ствари напети у ишчекивању нечега што тек треба да се деси. Само, ништа се није дешавало.
Након неког времена полако се усправио и окренуо ка бедему. Корак по корак, полако се попео на степеник од блата и усправио се. Погледао је преко.
Ништа.
Усправио се још мало, онолико колико је смео и колико је сматрао да је сигурно. Простор преко бедема је био попуњен новим кратерима али није било никакве активности.
А затим, како се прашина полако слегала, почео је да примећује нешто. Нејасно. Некаква мрља. Али, личи на нешто.
“Као да…Хммм… Ма да, тамо… као да… нешто се помера…” схватио је.
Сваке секунде, прилика је била све јаснија. Човек. Са друге стране. Стоји. Стоји на сред ничије земље. Не само да стоји – маше. Није могао да поверује.
“Који лудак…” помислио је.
Протрљао је очи и погледао боље. Да, заиста је махао. И није био једини, било их је још. У међувремену, почело је полако и да се свањива. Прилике су биле све јасније.
“Чекај мало…” помислио је “ да ли ово значи да… да је готово?!?”
Погледао је око себе. Многи су и даље били у рову али приметио је да су неки исто тако устали и да гледају на другу страну на којој се јасно појавила неколицина људи. И даље није могао да верује.
Почео је да се нада да је свему крај. Да је све готово. Почео је да мрзи себе што није био као и они који су причали да крај само што није.
“Како сам само био глуп… Како и зашто нисам веровао?” критиковао је себе.
Насмејао се. У почеку стидљиво али касније и грохотом. Неки његови саборци су полако корак по корак кретали према људима са друге стране. А ови су им махали и дозивали их. Руке су им биле празне, без оружја. Сада се већ могао видети и осмех на њиховим лицима.
Опет је погледао у човека кога је прво и приметио. Овај је гледао право у њега. Позивао га је руком да дође. Полако се потпуно усправио и сада је стајао тачно на бедему. Премишљао се један мали тренутак али је ипак кренуо као и остали, полако али сигурним кораком. Пушку је полако спустио и наслонио на бедем. Смешкао се, исто као и онај други. Гледао га је право у лице, корачао је, лагано, избегавајући рупе и бодљикаву жицу.
Како је био све ближе и ближе, деловало му је као да му је тај човек помало и познат. Носио је војничку униформу мада не баш исту али сличну као његову. Деловала је некако старије. Наставио је да корача и размишља.
“Немогуће…” помислио је “сигуран сам да никога не познајем са њихове стране…”
Варао се. Тај човек му је заиста био познат. Дефинитивно неко кога је већ упознао. Сада је био на двадесетак корака од њега и бивао све сигурнији у то. Само, није могао да се сети.
Још десет корака, још пет, два. Несигурно је стао испред њега. Мозак му је радио као навијен. Знао је да га познаје али није знао одакле. А тај човек, само се смешио и гледао у њега. Био је изузетно миран и деловао сталожено и опуштено. И он се смешкао и гледао. Ћутали су један дужи тренутак.
А онда се сетио.
Да, сетио се и није било грешке. Осмех је полако почео да му нестаје са лица а очи постајале све упитније. И даље га је гледао право у очи. Затим је осмех потпуно нестао и лице му је постало озбиљно. Онда је прешло у тугу. Једна суза је почела полако да се слива низ десни образ. Следио се. Ноге су му постале као камен, дланови влажни. Осетио је и хладан зној како лагано цури по врату.
Био је то човек за кога је имао толико питања и који му је остао дужан исто толико одговора. Био је исти као на слици, његовој јединој коју је икада видео. Та слика је била и на гробљу, на његовом надгробном споменику који је тако ретко посећивао.
“Али… ти…” прошаптао је, не могавши да заврши реченицу.
Човек му полако стави руку на раме.
“Хајдемо, сине, време је…” рекао је тај човек којег скоро није ни познавао и опет се благо насмејао, погледао у земљу и полако окренуо.
И заједно су пошли ка излазећем сунцу…
Odlična!