1. Kad lovac postane plen
Sijamdron
U gustim šumama Alabur Feja, zima nikako nije kopnila. Visoke planine sa zapada nisu dozvoljavale toplim vetrovima sa mora da oteraju oblake i donesu sunce. Zima je potrajala tri meseca duže nego obično, a divljač je postala retka. Sijamdron je morao da pešači do najudaljenijih zabiti, ali i da se spusti u dolinu, rizikujući da ga njegovi tragovi i miris odaju nemiosrdnim prakulima. On i još dvadesetak porodica bili su jedina Kanova nada, njegova snaga i njegov dah. A bio je slab, kao nikada do tada. Život nikada nije bio dragoceniji, pomisli Sijamdron dok se spuštao ledenom padinom. Najzad, uspeo je da nabasa na usku šumsku stazu. Omirisao je tragove. Krdo jelena prošlo je tuda nepun dan pre njega. Ako požuri, uspeće da ih sustigne pre nego što stignu do klanca u kome više neće moći da ih prati. Obazriv i hitar, zaputio se prema zapadu. Tmurni oblaci i dan na izmaku stvorili su privid sutona i Sijamdron je znao da će morati da sačeka novo jutro, kako bi nastavio da prati tragove. Hladnoća je postajala oštrija kako se spuštao mrak i on jače privi uz sebe svoje mačije krzno, a potom napravi zaklon od snega i zavuče se pod njim, dopuštajući da ga pahulje štipaju po obrazima i licu. Zaklopio je oči, drhteći, nadajući se da će se uska staza krda sutra nazirati u snegu.
Probudio se usled nedostatka daha. Težina snega smetala mu je da diše. Debeli nanos gotovo ga je potpuno prekrio. Iz snega je provirivala samo glava, leva šaka i stopala. Ukočen i smrznut jedva je uspeo da ustane. Leva strana lica mu je trnila od hladnoće. Prste nije osećao, kao ni noge. Nije imao snagu u mišićima. Nije bio u stanju da stegne kraj krzna i da ga bolje privuče vratu i ramenima. Kako ću ja da lovim, pomisli, nisam u stanju ni da potrčim, ni da hvatam. Ipak, otresao je sneg sa sebe i pogledao u stazu. Nije je više bilo. Dođavola! – opsovao je u sebi. Kroz misli mu prođoše lica dece, žena i ostalih saboraca. Svi se uzdaju da će doneti hranu. Bez nje, razboleće se i umreti. A ako umru oni, umreće i Kan. A ako umre Kan… više nema ničega. Moram da nađem te jelene! – pomisli i krenu na zapad nadajući se da će uskoro ponovo naići na njihovu prtinu.
Bilo je gotovo podne, kada je Sijamdron naišao na sveže odranu koru stabala u blizini proplanka. U snegu su se nalazili tragovi jelena. Prenoćili su na proplanku, pomisli i misao mu bi potvrđena dubokim ulegnućima u snegu na obodu šume. Posmatrao je tragove. Krdo je brojalo oko petnaest odraslih i dva mladunčeta. Mladunci su lak plen, ali nedovoljan, mislio je. Ako uhvatim oba mladunca… Ne, jedan uvek mora da preživi. Požurio je za tragovima koji su se spuštali prema klancu. Trčao je, a sneg ga je zamarao. Najzad, posle pola dana hoda, ugledao ih je u dolini. Pronašli su parče zemlje bez snega i tu zastali na ispašu. Zeleno-žute oči mu se osmehnuše i on zastade da se odmori, pre nego im se prikrade i uhvati mladunče. Onjušio je vazduh. Nije bilo vetra. Posmatrao je krdo. Video je dva mladunca a potom i jednu odraslu košutu kako hramlje. Odlično! – pomisli. Prišao je sa istoka i spustio svoje krzno na prohodno mesto. Mirisom ih je zagradio i usmerio na zapad. Popeo se na severnu padinu i odatle pikirao mesto za napad. Čekao je da mu se hroma košuta približi. Spustio se u sneg i polako počeo da puzi, korak po korak, vrebajući svaki pokret, odmeravajući svaki šum.
Lahor sa istoka prostruja i košute podigoše glave, dok su im nozdrve ubrzano udisale vazduh. Više nije bilo vremena za čekanje. Sijamdron poskoči i krenu u trk prema košutama. One se primakoše jedna drugoj i potrčaše ka klancu uplašeno pogleđujući očima. Znale su da su u bezizlazu i da klanac nije traženi izlaz. Znale su da ne smeju tuda ali ih je Sijamdronova mirisna obmana gonila napred. Sijamdron je najzad sustigao svoju hromu košutu i bacio joj se na leđa grabeći je za vrat. Propinjala se i bacakala, ali joj je povređena noga nije bila od pomoći. Umesto da ga zbaci sa sebe, košuta pade na bok uplašeno cičući. Ostale košute već su bile u klancu. Uhvativši taj prizor dok je košuti stezao vrat želeći da ga polomi, Sijmdron pomisli kako je šteta što njegova sabraća nisu tu, jer bi im sada bilo lako da ulove bar tri košute i bilo bi hrane za celo selo.
Zaglušujuća rika u klancu mešala se sa užasnutom rikom košute kojoj su vratni pršljenovi krcali i mrvili se. Sijamdronu je smetala ta buka. Poslednjih nekoliko dana živeo je u potpunoj tišini. Buka mu je izgledala glasnije nego do sada i pomislio je kako mora brzo da dela, kako bi pobegao pre nego što buka obavesti neprijatelja. Nije mogao da proceni da li to ova buka zaista može, ali nije želeo da rizikuje.
Nakon poslednjeg trzaja, Sijamdron podiže košutu na leđa i zaputi se na istok da pokupi svoje kože. Bio je zadovoljan što nema krvi. Kan ga je dobro obučio. Uostalom, zato su ga i poslali u lov. Miris mošusa zapahnuo mu je nozdrve opijajući ga. Bio je tako intenzivan. Spustio je košutu, ogrnuo krzna i kada se savio da ponovo podigne košutu na ramena, u mirisu mošusa oseti jedva primetni miris truleži.
Podiže pogled visoko u krošnje i udahnu duboko, kao preplašene košutepar trenutaka ranije. Oči su mu munjevito prelazile po horizontu i krošnjama. Dođavola! – opsova. Nije želeo da ostavi svoj plen, ne sada kada ga je ulovio, ali znao je, usporiće ga, ako uopšte uspe da se izvuče živ iz kandži prakula. Posmatrao je krošnje ne primećujući ništa i to ga je brinulo. Nije znao na koju stranu je bezbedno krenuti. Znao je da nema vremena za gubljenje, svaka sekunda je važna, pa ipak, uzaludno je štedeti ih ako pođeš u zagrljaj neprijatelju. Posmatrao je panično, ali ga preplavi uzbuđenje kada ih je konačno ugledao u krošnjama sa južne padine. Dao se u beg, na sever. Trčao je koliko ga noge nose, ali ga je sneg usporavao. Ipak, nije se predavao. Munjevito je razmišljao šta da radi. Nagon za životom, strah od smrti, odgovornost za Kana i ostalu preživelu braću…
– Misli trezveno! – zareža sebi. Ali panika ga je nadjačavala. Čuo je jezive krike, šum vetra i škripu smrznutog drveća nasilno nateranog da se njiše pod teretom prakula. Miris truleži, sladunjav i opor bio je sve intenzivniji.
Ne mogu da im umaknem! Ne mogu da ima umaknem… Boriću se. Isukao je kratak nož i okrenuo se neprijatelju gledajući smrti u oči! Video ih je, odevene u crne krpe, kako skaču sa drveta na drvo, lako kao ptice, iako nisu imali krila. Koščate ruke, modra koža, čisto beli trnci umesto zuba, sitne užarene oči u crnim šupljinama – ustremljeni na njega. I taj krik koji parališe, koji ubrzava bilo i ledi misli. Prakuli. Okružili su ga u krošnjama. Čekali su, kao što je on čekao košutu. Osvrtao se iščekujući prvog koji će ga napasti. Miris truleži ga je opijao. Krici su ga ogluveli. Nije više čuo tanane šumove upozorenja. Nije znao kuda pre da pogleda. A onda ga je horda od desetak prakula napala bacivši se na njega, kao on na košutu.
Setio se osećaja u rukama dok je košuti lomio vrat.
Setio se zvuka mrvljenja i lomljenja pršljenova.
Setio se Kana.
Setio se nje… Njenog raskomadanog tela koje se u samrtnom ropcu trese po inerciji. Setio se te krvi i tih praznih očiju u kojima je postepeno sjajila sve jače hladna svetlost, pre nego što se okrenula na stomak i zakreštala.
Krik ga je nadglasao.
