Ušla je u ordinaciju i doktor joj je saopštio da rezultati nisu zadovoljavajući. Znala je šta je čeka. Ni muža, ni decu nije pripremila na sve ovo. Lekar joj je obraćao sa poštovanjem. On je poznao još na prvom pregledu. Bila mu je komšinica u detinjstvu. Stanovali su kuća do kuće. Svidjala mu se. Nijedna devojka nije bila kao ona. A bila je visoka kao jela, plave kose, beloga tena. Oči su joj bile neobične. To ju je i izdvajalo od drugih devojaka. I bila je tako nedostižna. A ipak se udala. Muž joj je radio u banci, bio je zamenik direktora banke. Imao je čitavo bogatstvo. Mnogi su mu zavideli na uspehu i toj lepoj ženi sa tamnozelenim, kosim očima, koje je i on nekada neprestano gledao. Sada je ona tako bleda, a uskoro će postati kao uvelo cveće. Spasa joj nema. To je očigledno. Ožalostio se i on. Ona mu je nekad bila simpatija. A sada je pacijentkinja i on joj govori da joj je ostalo još malo vremena. Jadranka se ni ne usudjuje da pita još koliko. Posmatra ga nemo, bez glasa izlazi iz zdravstvene ustanove, stavlja one rezultate u torbu, odnosi ih roditeljima, ali ni njima ništa ne govori. Sve je zaključala u svoju drvenu kutiju. Ne želi da roditelji pate. Brata je poljubila kao da ga više nikada neće videti. On se čudi. A ona se ne žali. Nikome se ne žali. Nosi svoj bol sa sobom. Mužu će reći na odmoru. Samo, da li će deca pristati da idu na Taru?
U stanu je bilo prijatno i toplo. Bio je prvi dan proleća. Ulice su bile pune smeha, radosti i života. Deca su se igrala ispred zgrada. Ona ih je posmatrala. Njeni sinovi su je zvali da dodje na ručak.
– Danas sam ja kuvao. Ti si se zadržala na poslu.
– Znaš da je moj posao iscrpljujući. Nije lako brinuti se o starima.
– A ne moraš da radiš. Imaš sve što poželiš.
– Ne moram. Ali, ja volim ovaj posao, volim da negujem stare ljude.
– Znam, srećo. I ponosan sam na tebe.
– Dragi – počela je ona. – Mislila sam da ove godine idemo na Taru. Šta kažete, momci?
Tri dečaka, Vlatko, Neša, Strahinja, bunili su se. Nisu hteli na planinu. Želeli su da idu na more.
– Dečaci, tišina! – otac je podigao glas, a onda pogledao u ženu. – Zašto želiš tamo da idemo?
– Zaboravio si! Tamo sam te upoznala, tamo smo išli na izlet kao momak i devojka, tamo smo začeli Vlatka. Dali smo mu ime po našem prijatelju, koji nas je upoznao.. Vlatko iz Dalmacije.
– Oprosti, oprosti, draga. Nisam razmišljao…
– Ti nikad ne misliš o nama već o brojkama…- bacila je salvetu na sto i, ogorčena i rastužena, napustila trpezariju. Svetislav je pošao za njom.
– Jadranka, šta ti je? Zašto plačeš? Nisam imao nameru da te povredim. Oprosti mi.
Prišao joj je, zagrlio je, ona se naslonila na njega, jecala je.
Svetislav je bio zbunjen. Počeo je i on da sumnja. Ona nije bila sklona svadji. Šta joj je sada?
Na planini je bilo sveta. Plava i zelena boja stapale su se u jednu. Dečaci su uživali u pogledu na planinu. Prijao im je i svež vazduh. Upoznali su i nove drugove. Jadranka ih je gledala sa ljubavlju. Obožavala je svoje dečake. Mužu je bila zahvalna i volela ga je, kao što žena može da voli. Nikada ga nije izneverila, a nije ni on nju varao. Bio je u potpunosti njen i posvećen porodici. Pružio joj je i više nego što je očekivala. A zasigurno nije mislila na novac kada se udavala. Šta je on tada imao? Bio je običan službenik. A stigao je do zamenika direktora banke. Svi su ga cenili na poslu kao ozbiljnog i savesnog radnika. I kod kuće je bio dobar , nežan, pažljiv otac. A sada će ga ostaviti. Bolesna je, umire. Njena bolest bi bila izlečiva, da je ranije otkrivena. Da je barem znala… Ali, sada se više ništa ne može ispraviti. Patila je, jer se plašila da će njeni sinovi dobiti drugu majku, koja ih neće voleti kao ona.
– Nina, Sena, ovde ima jedan sto. Da se odmorimo, jedemo, pa da nastavimo ka vrhu.
– Kako ti kažeš, mama – rekla je mladja devojčica, a starija, Nina, imala je oko dvanaest godina i gledala je u romantičnu prirodu koja je okruživala.
– Da neće biti kiše? – pitala je tiho.
– Neće, seko, jedi – Sestra je bila slatka i izvadila je sendviče.
Jadranki je crnokosa žena bila poznata. Kao da je nekad videla. Pa da, to je bila ona, Drina, njena drugarica iz srednjoškolskih dana! Koliko se nisu videle! Požurila je do nje.
– Jel me se sećaš? – pitala je.
Crnokosa žena je razmišljala.
– Ne sećam se… Pokušavam, ali ne mogu da se setim.
– Onda to znači da sam se mnogo promenila! A ti si ostala ista, moja Drina! – rekla joj je i osmehnula se. – Ja sam, Jadranka.
– Bože, koliko se nismo videle! – uzvratila joj je sa osmehom. Zagrlile su se, poljubile jedna drugu u obraz, ispričale se. Jadranka se upoznala sa ćerkama svoje drugarice iz mladosti. Tada joj je sinula jedna ideja. Drina bi bila prava žena za Svetu. Ona je tako umiljata, nežna, slatka, zanosna sa svojom crnom kosom i krupnim crnim očima. Drina je i udovica već dve godine, saznala je iz razgovora. Živi povučeno i skromno. Od muža joj je ostao stan dvosoban , a ima i lepu platu. Ne živi lagodno, ali srećna je sa svojom decom. Starija ima dvanaest godina, mladja osam. Mlada se udala Drina. Dok su njeni sinovi nešto mladji. Stariji ima deset godina, a ostali dečaci sedam i pet godina. Voli ih, ne želi da ih napusti, ali ništa je ne može spasiti…
Tužna je. Jednog dana, po završetku liturgije, u obližnjoj crkvi, Jadranka je zamolila Drinu da sednu na klupu. Počela je da joj se ispoveda. Drina je bila zapanjena.
– Ne mogu da ispunim to što tražiš od mene. Nemoguće je… Da ne možeš da se izlečiš! Mora da postoji način..
– Da postoji lek, ja bih ga pronašla.
– Ja mislim da ćeš ti biti dobro. Vratićeš se ti tvom mužu i deci. Sinoć si bila vesela i raspoložena. Plesala si sa mužem… Voliš Biseru Veletanlić i njenu pesmu Zlatni dan… – govorila je nežno njena prijateljica. – Zato ja verujem da ćeš ti ozdraviti…
– Kada je kraj jedne priče… Onda dolazi druga. Neka ova bude još lepša od one koju sam ja imala. Nemoj da mi kažeš da ti se moj muž ne dopada. Sinoć sam htela da izadjemo, da vidim kako će se on ponašati u tvom društvu. Vidim da nije ostao ravnodušan prema tebi. Ti si tako lepa.. I simpatična.. Ne možeš da se ne dopadneš muškarcu… I moji dečaci su te zavoleli. Ti si prava majka. Kako samo voliš tvoje ćerke! Samo te molim jedno. Da voliš i moju decu. Molim te, budi dobra prema njima, voli moju decu kao što voliš i tvoju. Ako budeš imala decu sa mojim mužem… Znam da su ti tvoja deca važnija, ali.. moji sinovi… Moji dečaci…! – zajecala je, a drugarica je snažno zagrlila.
– Obećaj mi…
– Ne znam šta može biti… Ali, tvoja deca uvek će imati moju podršku i ljubav.
Jadranka je napustila muža jednog toplog julskog dana. Šetali su se, penjali na planinu, stigli do vrha, gledali u reku, ljude koji su tuda prolazili. Oslonila se na muža. Prošaputala mu nežne reči, poljubila ga, napustila ga…
On je držao u naručju i tako je doneo u bolnicu. Dečaci su doleteli za njim. Drina nije mogla da ih umiri. Hteli su da vide majku i izbliza. Lekari im to nisu dali. Bilo bi to previše za njih. Ništa nije moglo da se poredi sa ovim gubitkom. Želeli su da budu sa svojom majkom, da je još jednom zagrle. Nisu mogli da se rastanu sa njom. Bila je tako hrabra, jaka i zdrava žena. Zašto se razbolela? Zašto ih je napustila? I kada se ta bolest pojavila? Godinama kasnije, njima neće biti jasno kada se i kako to desilo, i zašto im nije rekla.
Gledali su nemo, u jednu tačku. Otac se šetao, plakao je. Jedna priča u njegovom životu dobila je svoj kraj, a druga je tek nastajala. Morao je da izdrži zbog dečaka. I njihova mama bi volela da ih vidi srećne, zdrave i uspešne.
Sunce je najavljivalo lep početak dana. Kiša je prethodne noći osvežila i ljude i prirodu, a najavili su i da će narednih dana biti nešto niže temperature, ali sunca će i dalje biti. Deca su bila srećna što će svake godine da posete mesta koja je njihova majka volela. Drina ih je sa nežnošću gledala. Udala se pre tri godine. Pored svoje dve ćerke i Svetina tri sina, dobila je i trojke. Bilo je to neočekivano. Rodila je dve devojčice i dečaka, i sve to je začeto i rodjeno prirodnim putem. Dok je bila trudna, nije mogla ni da oseti da se dešavaju promene u njoj, osim njene mame, ali i mame njene voljene i nikad zaboravljene drugarice, koja je savetovala da se što više odmara i govorila joj da ne nosi samo jedno dete. Da, sporo se kretala, ali nije mogla ni da nasluti… Deca su bila srećna. Za čudo, nije im smetalo što ih ima više. Bilo je samo više posla, ali ne i ljubomore. Drina je bila prava žena za sve. Ispunila je svoje obećanje. Stajala je na onom mestu, na kojem se pre tri godine srela sa drugaricom, posetila mesta na kojima su se sastajale dok su bile na odmoru, bila je i tužna i uplakana, ali ipak srećna jer su je dečaci zavoleli, i bili joj zahvalni što se brine o njima. Nekad je više davala njima i svojim ćerkama nego što bi davala deci koju je dobila sa Svetom. A Sveta je postao njena ljubav. Za prvog muža su je roditelji savetovali da se uda, jer će joj dati krov nad glavom, neće znati za oskudicu. Nije to bila prava ljubav. Roditelji su bili siroti, hrane je bilo malo, a dece mnogo. Imala je dve sestre i brata. Ona sama nikada nije želela da ima toliko dece. Ali, rodila je, i bila je srećna majka. Volela bi da je i Jadranka zadovoljna sa onim što je postigla. A to je da dobro vaspitava njenu decu i voli ih kao svoju.
Muž ju je zatekao da plače. Obrisao joj je suze, poljubio je, zamolio da se vrate kući.
– Neću da mi plačeš. Hoću da si srećna. Da vidim tvoje oči. Sada su veselije.
– Obećala sam Jadranki da ću biti uvek uz njene sinove. Misliš li da sam ispunila barem nešto od onoga što sam joj obećala?
– Ja se nadam da si i mene zavolela. Da se nisi udala samo zato što ti je ona rekla.
– Ma otkud ti tako nešto i pada na pamet? Ja sam jednom poslušala savete drugih ljudi u vezi moje udaje… Drugi put se desilo… Još na onoj večeri kada nas je Jadranka pozvala. Tada sam te prvi put videla… I dopao si mi se. Ali, bila sam udovica… Njena prijateljica… Išle smo zajedno u školu… Sedele u istoj klupi… Delile smo tajne, problema, uspehe… Nisam mogla ni da pomislim na tebe… A želela sam te… Ali, nisam želela da se nešto desi Jadranki… Ona je bila tako divna… I tako te je volela…
– Ona će uvek biti onakva kakvom si je ti opisala. Moja prva ljubav ,moja najlepša uspomena… A ti, ti si moja sadašnjost. Volim te, ne mogu bez tebe… Želim da se raduješ. Jadranka je učinila dobro delo. Ona nas je spojila. Znam da je ona želela najbolje za našu decu. A to najbolje si ti.
Drina je klimnula glavom. Poslušala je muža. Dok se spuštalo veče, oni su se kretali prema svojoj deci. Lica su im bila vedra, oči nežne, pune ljubavi, blagosti, topline. Njihova zajednička deca, od dve godine, mirno su spavala. Starija deca su se igrala. A oni, zadovoljni, ponosno su gledali u svoju decu.
