U jednom banatskom selu, vrlo neobičnog naziva, kod Opova, živela je tročlana porodica Marić. Preci su im se nastanili u tom selu još u 16.veku kad je bila Velika seoba Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića. Nepoznato je bilo odakle im potiču koreni; nagađalo se, istraživalo, raspitivalo, ali niko ništa doznao nije. Marići su bili tu gde jesu, vekovima pošteno zarađivali za svoj hleb. Naslednik porodice, otac i glava kuće, bio je miran i povučen čovek, dobar zemljoradnik, vredan u kući, a vešt i u poslu kojim se bavio u slobodno vreme. Pravio je svojeručno opanke i iznosio ih na pijacu i prodavao. Takvim se zanatom retko ko bavio, a i opanke nisu bile u upotrebi kao što su nekada bile. Žene su i u malim varošima bile gospođe, a i na selu su pratile modu. No, stare žene, kupovale su ono što im je potrebno kod gazda Janka. Kupovale i pričale sa njim. Umeo je gazda Janko i korpe da isplete, pa su domaćice razgledale i raspitivale se da i njih nauči taj zanat ili da otvori neku zanatsku školu i pokaže im šta sve zna da radi. On se samo smešio, ali im tajnu nije odavao. Uz to, gazda Jankova žena, bila je vredna žena, sposobna da sve obavi, pa mu je po završetku kućnih poslova, pomagala da napravi korpe, opanke, i šta god mu je zatrebalo, bila je tu za njega. Što više zaradi, to će više imati njihova kći. A kći je bila jedinica i maza. Ništa nije radila. Neprestano je gledala u mladiće i devojke koji se vraćaju sa polja, mirisali su joj na njivu, traktore i druge zemljoradničke poslove. Ladu to ništa nije interesovalo. Stidela se svojih roditelja i svog nepoznatog porekla. Ko su, odakle su i šta su bili njeni preci? Mora biti da su bili ,sirotinja’, a ništa bolji nisu ni njeni roditelji. Žive na selu, rade, muče se. Uveče stoku moraju da napoje. Molili su i nju da im se pridruži u seoskim radovima, ali ona je odbijala da im bilo šta pomogne i doprinese porodici. ,Rekli ste mi da je moje samo da se udubim u knjige i da se školujem.’
Ona je već bila stasita devojka. Učila je, školovala se, napredovala u privatnom i poslovnom životu. Tako se Lada jedne godine udala za sina okružnog načelnika u Sudu i prešla da živi u grad. Drugarice su joj čestitale i poželele poroda, uspeha u životu. Bilo je tu i zavidnih pogleda, ali tek posle će se uveriti njene drugarice, da za zavišću nije bilo potrebe.
– Čestitam ti od sveg srca! – pružila joj je ruku Djurdjica, mlada, lepa devojčica koja se toga jutra vraćala sa berbe šljiva i kajsija. Lada se ovlaž rukova sa njom. Bila je sva obučena u svetle nijanse, doterana, naparfimisana i uzdignute brade.
Djurdjica je uočila promenu u njenom ponašanju. I ranije je bila oštrog pogleda i ni sa kim nije ulazila u konverzaciju, ali danas je njena promena i više no očita.
– A gde si se ti to uputila, Djurdjice?
– Ma vraćam se iz voćnjaka… – rekla je i htela da je zapita kako živi, ali Lada je prekinula.
– Vidim. Oseti se.
Drugaricu su te reči zabolele do srca. Plačući se vratila kući. Utrčala je u dvorište i pravo u svoju sobu. Bacila se na postelju i plakala. Gde je njena Lada? Što se promenila? Kad su bile male, družile su se, brale kajsije za pekmez i jabuke za pitu, takmičile se koja će više da odnese kući, roditeljima da pomogne, radovale se, igrale se po bari koju bi kiša napravila. A sada, svega toga nema, Lada se promenila, napušta selo.
Venčanje Ladino je bilo veselo. Puno gostiju, muzike, tamburaša, veselja ispod šatora. Ona sve to nije volela. Ljutila se na muža što sve to dopušta. Ali je on bio običan čovek u duši i umeo je da se proveseli i uživa. Lada ga je gledala. Istina, bio je mlad i bogat, ali nikako joj se nije dopadao taj njegov veliki trbuh. Trebalo bi da povede računa o ishrani. Drugarice su već komentarisala da je ona postala druga žena.
I bila je druga žena. Kad god je svraćala u selo, kod oca, sada udovca, ostalerog i izmučenog čoveka od rada, ona se držala gordo i nikoga nije gledala. Ni sa drugaricama iz osnovne škole nije progovarala. Djurdjica joj se jednom osmehnula i mahnula, a ova ni da pogleda. U selu su kružile priče,Videla se vila u čem’ nije bila ili Najela se gladnica pa s’ nazvala banica.’ Poredile su je Sterijinom pokondirenom tikvom, i nisu bili daleko od istine. A otac je sve to slušao i patio zbog ćerke. Drugo dete nije imao, niti je ikada žalio što nema sina. Bio je to dobrodušan i miran čovek i žena njegova je bila slična njemu. A ova, na koga li ova liči? Niko od njegove porodice nije žudeo za novcem i bogatstvom. Jedino je Lada bila kao neki izrod. Ko će znati, možda je nasledila od nekoga iz rodbine sve te osobine koje su kvarile sliku o njoj. Čuo je i on da radi kao psiholog u gradu i da joj je muž otvorio privatnu ordinaciju. Da se šeta gradom, nikoga od muževljeve porodice ne pozdravlja, a voleli su da imaju školovanu snajku i radovali se da je baš iz sela, jer na selu odrastaju samo časne i moralne devojke. A ova je bila rasna lepotica. Zanosna, lepa, visoka i tanka. Pozivali su je na dečije proslave, na rođendane, krštenja, venčanja, ali ona je sve do odbijala uz izgovor da ima mnogo posla, umorna je, ne stiže čestito ni da ruča. Ima kod kuće domaćicu, posećuje ih nekada svekrva, skuva im nešto, ali ni sa njima nije bila zadovoljna, pa onda sama mora sve da sprema. I tako je živela Lada u gradu. Svugde je išla i provodila se sa prijateljicama, izlazila sa koleginicama sa posla, ali sve manje je vremena imala za svoga oca i svoje rođake i drugarice iz detinjstva.
Jednoga dana, stigao joj je poziv iz sela. Otac je umirao. I ona je otišla da ga obidje. Molio je na samrti da se pokaje i da bude nežnija prema seljacima. Oni su dobri ljudi i vole je. Drugaricama je krivo što ih ne posećuje.
– Dobro, tata. Obećavam ti… Zaklinjem ti se da ću pronaći vremena za te ljude.
Otac je izdahnuo sa željom i molbom da se Lada promeni. Ali, Lada je brzo zaboravila i na oca i na zakletvu koju mu je na samrti dala. Ni crninu nije nosila duže od četrdeset dana. A to je bilo veoma kratko, ipak joj je bio otac koji je voleo, školovao, izdržavao je svih onih godina dok je studirala. Ne, Lada je samo uzdahnula, pogledala poslednji put u njive, baštu u kojoj se igrala sa Djurdjicom, setila se kako su zajedno išle na zabave Kola sestara, pomagale svojim majkama da naprave što lepše pite i slane kolače kada su se žene okupljale u Udruženju Žena sa sela, a onda pošla sa mužem u svoju velelepnu kuću u gradu. Kroz godinu dana je prodala sve što je tamo bilo i oprostila se od seoskog života. Nije bila u stanju da ispunjava očeve želje. Čekale su je druge obaveze.
Za manje od godinu dana, rodila je ćerku. Vaspitala je onako kako je ona želela. I ta ćerka bila je identična kao majka. Samo je flert i provod zanimao. Učlanila se u neko neobično udruženje. Ljudi su svašta pričali o ovoj devojci. Majka je živela slobodno i razuzdano, a ćerka je bila samostalna i radila je šta god je želela. Otac je zamerao ženi što je tako vaspitala ćerku, nastajale su rasprave ali se i on naposletku smirio. Žena se nije obazirala na njega. Varala ga je. On je za nju bio miš koji je upao u njenu zamku. Ona ga je uhvatila, on je njen, samo njen Slavko, ona može da radi sa njim šta god poželi. Gadila ga se… Te njegove debljine, njegovog pogleda, sitnih očiju, svetloplave boje, smedje kose i kratke brade. Budila se pokraj njega, ali mu se slatko smešila i dopuštala mu da joj na vrat stavi dijamantsku ogrlicu. Zbog toga se i udala. Da joj ispunjava. A ljubavnika… Imala ih je više nego čarapa koje joj je on kupovao i koje je polako navlačila na svoje noge. On nije znao kakva je to žena… A da je više sreće bilo, spoznao bi pravu Ladu, oterao je, i nju i to dete, iako njegovo, koje je obožavao, davao joj sve, a one ga lagale, uvele i njega u to prljavo društvo, udruženje koje bi moglo da im naškodi. Upoznao bi pravu ženu kao što je Djurdjica.
Ali, on ništa nije znao, ništa opažao. One su ga uzele pod svoje. I on je živeo po njihovim pravilima. A da je bilo sreće, više sreće, bio bi sa Djurdjicom koja je umela da ceni prave vrednosti i koja bi mu bila verna žena do smrti.
Sada se postavlja pitanje, kako to novac utiče na ljude i da li je jedino važno u životu biti uspešan i bogat ili postoje neke druge vrednosti u životu.