1. poglavlje
Sneg je padao do kasnih sati. Bilo je praznično veče. Kata je završavala sa kićenjem jelke. Stavila je još jedan ukras na jelku. Konačno je mogla da odahne i sedne. Nije ni čula da je neko ušao u kuću, otresao cipele i stao u predsoblje. Bio je to njen muž. Vraćao se sa posla. Dan mu je bio težak i naporan. Putovao je satima. A naleti snega su bili veliki. Javili su i na vestima da bi bilo bolje da se ne polazi na duža putovanja. On je mislio da za Božić idu na Kopaonik i da tamo ostanu dve nedelje. Kata bi radije išla na Frušku Goru, jer su tamo imali vikendicu, a i bliže im je nego da idu u druge krajeve zemlje. Zbog toga su se sinoć i sporečkali. Sada je došao umoran i gladan. Postavila je sto i čekala da dodje. Seo je i pričao o svojim zaposlenima, a ona ga je slušala. Uskoro su se i momci pojavili. Bili su to njihovi sinovi. Imali su dva sina, Stefana i Dimitrija. Kata ih je volela, ispunjavala im je sve želje, ali žalila je što nema ćerku. Znao je to i Dušan. Već su bili u poznim godinama, Kata je imala četrdeset i šest godina, ali njena seta u očima bivala je sve veća. Posmatrala je njega, dodavala mu je vino; on je voleo crno vino, a poslužio se i sa kolačima koje je iznela na sto. Blistala je kuća, sto je bio divno dekorisan, a jelka je svetlela u noći. Ipak je najlepša bila ona, domaćica kuće i njegova voljena žena. Ona mu je ugadjala, brinula se o deci, spremala ga za posao, slušala ga, a i savetovala ga. A on, nije mogao da joj ispuni tu jednu želju.
– Divno si sve spremila. Zadovoljan sam. Ali, ta tuga u tvojim očima me brine. Hoću da budeš vesela. Hajde, sedi, pored mene. Nedostajala si mi. – Njegove usne dodirnule su njene. Opustila se u njegovom naručju. Volela ga je svim srcem. I to mu je uvek pokazivala.
Godinu dana kasnije, Kata je sedela u dnevnom boravku sa svojim sinovima i mužem. Teško je podnosila ovu trudnoću. Sinovi su se udaljili od nje. Bili su već odrasli; nisu se radovali da u dvadesetim godinama dobiju sestru ili brata. A majka je oduvek želela da ima ćerku. Zato se i nije trudila oko njih. Ranije ih je to bolelo. Sada se više nisu interesovali za majku. Ona ih je sada još više zanemarila. Ako dobije ćerku, neće ih ni pogledati. Kata je ležala i mazila svoj stomak kada je muž ušao u sobu. Poljubio je stomak i osmehnuo se.
– Ne brini se, porodjaj će dobro da prodje. Imaćemo divnu devojčicu.
– Ako bude devojčica… Dušane, ako se nešto desi…
– Neće se desiti ništa. Hajde, odmaraj se. I videćeš, dobićemo devojčicu.
Prošlo je od tada pet godina. Kata je već imala odraslu devojčicu. Dala joj je ime Milica. Devojčica je imala smedju kosu i krupne plave oči. Bila je slatka, vesela, raspoložena i dobra. Volela je da sluša priče o istoriji, književnosti, a najviše o pravoslavlju. Majka je učila veri. Jednoga dana, poklonila joj je detelinu sa četiri lista. Njen stariji sin je samo posmatrao. U jednom trenutku je pobesneo i napao majku. Devojčica se uplašila. Tiho je plakala.
– Samo misliš na nju. Ne pitaš se kako je Dimitriju i meni. Važno ti je bilo da dobiješ ćerku. Nas nikada nisi ni gledala. Majko, ne pretvaraj se… Želela si samo ćerku. I tvoja majka je pričala da ti je želja bila oduvek da imaš ćerku. A da si za sinove govorila da ti ne trebaju. I nismo ti potrebni. I mi imamo svojih problema. Ali, ti ne gledaš nas.
– Molim te, sine, saslušaj me. Ja sam ti majka. Volim i tebe, i Dimitrija. Uvek sam tu za vas. Oprosti mi. Nisam vas nikada zanemarila.
– Stefane, ona ti je majka – umešao se otac. – Pazi na svoje ponašanje.
– Ma dosta mi je i tebe! A ti… – rekao je Stefan i gurnuo majku, da je pala na zemlju. – Ti si zla žena. Mrzim te.
– Ona ti je majka. Moraš da je poštuješ. Izvini joj se…
Stefan je izleteo napolje, a Kata je pošla za njim. Plakala je i trčala za svojim sinom. Napolju je padala kiša. Nije ni videla da auto ide za njom. Mladić u kolima je nije primetio, i udario je. Žena je vrisnula. Tada se i Stefan okrenuo. Majka mu je ležala na zemlji, i bila je povredjena. Pokušao je da joj pomogne, ali ona mu nije odgovarala. Pozvao je lekare i odveli su je brzo u bolnicu.
Sutradan je majka otvorila oči. Samo je uganula nogu. Obavili su sve preglede. Žena se osećala dobro. Stefan se brinuo zašto je ležala bez svesti kada je video. Ali, doktor je rekao da je bila uplašena. Ona je i inače osoba koja je nežna i osetljiva. I neke stvari utiču na nju.
– Oprosti mi, majko. Bio sam grozan. Nisam želeo da te povredim.
– Oprosti ti meni – rekla je majka, sa suzama u očima. – Ja sam vas zanemarila. Oduvek sam želela da imam ćerku. Ali, ja volim i tebe i Dimitrija. Vi ste moj život. Da nemam sinove, opet bih patila. Ovako sam srećna žena. Imam divne dečake, a Bog mi je ispunio želju i poslao mi je i ćerku.
Nakon nekoliko dana, Kata se vratila kući. Noga joj je bila bolje. Braća su se igrala sa svojom sestrom. Majka je gledala sa ljubavlju svoju decu.
– Želim da se malo prošetam.
– Mama, ja želim da idem sa tobom.
– Dobro, hajdemo.
Šetale su se. Bilo je proleće. Jorgovani su cvetali i mirisali. Kata je pričala svojoj ćerki o svojim precima, pričala joj je o horu pravoslavnom u kojem je ona pevala i želji da ima ćerku Milicu.
– Želela sam da imam ćerku Milicu i da bude veroučiteljica. I eto, Bog mi je ispunio tu želju. I poslao mi je tebe. Kao posebnu isporuku. Volela bih da budeš najbolja srpska veroučiteljica – rekla je i podigla svoju devojčicu u naručje. Zagrljene, nastavile su da se šetaju i pričaju. A veče je padalo, lepo, tiho, romantično veče… Majka i ćerka su se vratile kući, radosne, nasmejane i raspoložene. Počastile su se kolačima koje su im kupili Stefan i Dimitrije. Majka se radovala što ima tako divnu decu. Slušala je sve što su joj pričali. A onda je odvela Milicu na spavanje… Njena devojčica je mirno spavala. I ona je otišla u sobu kod svoga muža.
– Ona je najlepši poklon koji si mi dao. Zahvalna sam Bogu… I tebi, na ljubavi koju i danas imaš za mene.
Poljubili su se. A onda su se zagrlili, i nastavili da pričaju o svojoj deci i njihovim željama.
