Popodne je bilo suncem obasjano. Zlatila su se lišća i plodovi se zarumeneli. Ni daška vetra u gradu.
Marina se slobodno kretala ulicama i razgledala izloge. Dunavska ulica je svima bila privlačna zbog svoje raznolikosti. Svaka je zgrada bila drugačije obojena i u svakoj se zgradi nešto drugo nalazilo. Reklo bi se, da podsećaju na one stare italijanske kuće, uvučene ulice, obojene u drugu boju, samo je ova ulica bila vojvođanska i nosila je u sebi duh starog vremena.
Marina je zastala kod jednog izloga. Tu su bile izložene stare umetničke slike. Neke su bile i savremene. Jedna od njih joj je posebnu pažnju privukla. Bila je to fotografija Merilin Monro. Ta sitna, mala žena, bila je svima zanosna i slatka. Poredila ju je sa, nekada slavnom pevačicom, Tajči. Da, one su imale neke sličnosti! Marina bi volela da je privlačna kao one. Uistinu, ona je bila privlačna žena i dobro je nosila svoje godine. U aprilu je napunila pedeset i jednu godinu. Reklo bi se, da je mladolika i interesantna žena. Nije bila simpatična i razgovorljiva kao dama sa fotografije, ali je imala senzualne usne i vitka je bila u struku. Više od četrdeset i osam kila nije imala, a bila je visoka i mršava.
Slabo se i hranila. Bila je na dijeti. Htela je da bude lepa kao njene mlade koleginice. Godinama nije radila u struci. Deset godina! Pri pomisli na to, napravila je grimasu. Onako obučena, kao vila, u belom kompletu, sa braon tašnom, ušla je u jedan butik i kupila sebi braon cipele sa debelom potpeticom. Svidele su joj se. Bile su moderne. Večeras je pozvana da ide na poslovnu večeru su mužem. ,Ah, biće dosadno kao i obično!’ Mislila je Marina i skrenula u drugu ulicu. Pošla je kod zubara. Pre dva meseca su joj ugradili zube. Sada je i to imala novo. Ništa kod nje nije bilo veštačko, sem zuba. A da li je baš tako bilo?
Njena lepota je bila prirodna. Išla je redovno u obližnji salon lepote i kosu farbala u svetlo, a obrve joj je čupala njena prijateljica iz komšiluka. Jednom nedeljno išla je na plivanje. Tako je ona živela! Muž joj je sve odobravao. Ona je to znala, samo nije to koristila. Ukazivala je pažnju svom voljenom mužu i bila mu odana, a bila je tu i za ćerku koja je studirala medicinu i želela da bude doktorka stomatologije. Bilo joj je krivo što nije ona mami radila zube, ali je ona još bila mlada, na drugoj godini studija. Imala je samo dvadeset i jednu godinu. Nije još bilo njeno vreme. Tako da je mami preporučila da ide kod njenog profesora, načelnika odeljenja i doktora koji drži svoju privatnu stomatološku kliniku.
Doktor Jovanović pisalo je ispred njegove ordinacije. Odmah do njegove je bila još jedna ordinacija. Radila je njegova ćerka Katarina.
I njegov mlađi sin je isto to studirao.
Radiće sa njegovim kolegom u ordinaciji. Ogromna prostorija, u kojoj je bilo tri ordinacije, a na prvom spratu, jedna devojka držala je svoju ordinaciju i bila jedna od najboljih fizioterapeuta u gradu. Marina je bila kod nje dva tri puta. Družila se njena ćerka sa njom pre mnogo godina. Manja je bila nešto starija od njene ćerke Mirjane. Igrale su se zajedno, išle na rođendane, poštovale se i bile kao sestre, a škola i studije su ih udaljile. Čule su se, ali retko kada.
– Dobar dan, Manja – oslovila je Marina.
– O, gospođo Marina! Otkud vi?
– Eto, ja malo svratila – odgovorila je Marina, zadihana i malo uzbuđena. – Jel tu doktor Jovanović?
– Jeste, da – potvrdila je i podigla jednu obrvu. Sve joj je ovo bilo pomalo čudno. – Zar se vi niste lečili kod njega?
– Da, da. Pre dva meseca sam sve obavila. Došla sam zbog mog muža.
– A, tako! Pa eno, on je tamo. Kod kolege. Sačekajte ispred ordinacije. Sada će on. Sestra je otišla na pauzu ili kući. Tačno ne znam. On je kod doktora Zlatkovića. To vam je ova ordinacija pored. Brzo će on da dođe.
U prolazu, Marina je čula kako svi hvale doktora Jovanovića, a nije zaostajao ni doktor Zlatković. Čudila se da je doktor Zlatković lekar , a njegovi su preci bili iz umetničke porodice. Čuvena Zora Zlatković bila je prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu i glumila je u prvom i jedinom filmu,Čudotvorni mač’ , a onda je preminula. I njen muž je bio jedan od najboljih glumaca u ondašnjoj Kraljevini Jugoslaviji.
Zamišljena, sela je na stolici i čekala. Uskoro se pojavio doktor Jovanović.
Ušao je u ordinaciju, ne opazivši je.
Ona je pošla za njim. Blago je pokucala, a onda pristupila.
– Marina… Vi?! – nasmešio se i prišao da je pozdravi. Poljubio je u ruku i zagledao se u njene smeđe oči.
– Lepo izgledate.
– O, hvala Vam! A i Vi ste simpatični.
– Samo to? – upitao je i podigao jednu obrvu.
– Samo to – potvrdila je i osmehnula se.
– Kako vaši zubi?
– Zdravi su… I beli… Kao što vidite.
– Onda nema problema. Jeste došli zbog ćerke? Ili možda muža?
– Ma ne, onako sam svratila. Htela sam da vam se zahvalim što ste bili ljubazni i strpljivi prema meni.
– Dođite da ja ipak sve to pogledam sutra.
Marina je izašla iz ordinacije. Dogovorili su se da dođe sutra popodne. Zastala je ispred zgrade i podigla glavu. On je stajao na prozoru i gledao je, onako zanosnu i primamljivu. A bila je i slatka kao vino. Mislio je da ima desetak godina manje, a već je napunila pedeset i jednu godinu i ugradila je zube pre nekog vremena.
,Savršena je! Savršena!’ bila je njegova prva misao, a njena,Čaroban je! Čaroban!’ i nastavila dalje da mašta o njemu.,Ja moram da ga pridobijem sebi! Prosto moram da ga vidim ponovo!’
Čim je došla kući, istuširala se. Muža nije ni pozdravila. Nešto joj se nije ručalo. A večeras ide sa njegovim društvom na večeru.
– Uroš je odložio sastanak ali mi ne odlažemo večeru. Možemo i na piće da izađemo ako hoćeš. Nešto nisi raspoložena danas.
– A, četvrtak je… Imala sam naporan dan. To je sve.
– Nadam se da je tako.
Izašao je na terasu i popušio cigaretu, držeći u jednoj ruci viski.
Uveče su svi sedeli za istim stolom. Dogodilo se to da je u restoranu bio i doktor i on im se pridružio.
– Moj stomatolog doktor Jovanović – rekla je Marina i predstavila ga.
– Slavko, drago mi je.
– Nikola – odgovorio je doktor stomatologije.
Sve vreme su ćutali i pogledavali se. Slavku je sve ovo bilo čudno, ali nije pridavao važnosti njihovim pogledima, već je ljubazno razgovarao sa gospodinom koji se tu našao. Ubrzo zatim, pridružila im se Nikolina žena. Ispostavilo se da su ona i Slavko išli zajedno u isti razred u srednjoj školi i da se nisu videli od mature, a simpatisali su se. No, to su bila davna vremena. Zora je sada bila ludo zaljubljena u muža.,A ko bi rekao da ima ovakvu ženu? Nije lepa. A i sva se raskrupnila. Kako može da spava sa njom?!’ pitala se Marina.
,Ma ima on ljubavnica. Voli ga ona mlada doktorka, ćerkina drugarica. A i sestre ga gledaju u ordinaciji. Kako i ne bi!’ Uzdahnula je Marina. – Tako je lep! Nema lepšega muškarca u gradu. Ako i ima, mene to ne zanima.’
Marina je poštovala svog supruga, ali on joj je dosadio i više je išao uz ovu Zoru, koja je primetila kako žena njenog druga gleda u doktora. A doktor je bio njen i nije ga dala!
Sutradan su se Marina i Nikola našli u ordinaciji. Zakazao joj je pregled pred kraj radnoga vremena. Bio je petak i ljudi su se opustili. Marina nije imala mnogo posla u kancelariji. Ranije je i izašla sa posla. Bila je lepo obučena. Na sebi je imala kratku belu bluzu sa izvezenim cvetovima i beli šorts do kolena. Ponela je i svoju braon tašnu sa sobom. Bez nje, nikuda nije išla. Kao i sve žene, imala je svoje male tajne u toj torbi. A kakve li su njene misli bile?
– Lepi ste. Moram da primetim. A zubi su savršeni.
– Eto, rekla sam vam da je sve dobro odrađeno.
– Jel jeste?! – Njegova ruka našla se na njenom kolenu, potamnelom od sunca. – Savršeni ste. Marina…
Ona je pokušala da ustane i već se pridigla kada je on seo na stolicu pored nje i pomilovao je po obrazima i vratu. Marina se uzdrhtala. Gorela je od želje za ovim čovekom, ali je bila udata, i nije želela da izneveri svog muža. Ali je Nikola bio pravi muškarac i to je bilo ono što joj je sada potrebno. Slavko nije bio u stanju da joj pruži ono što je mogao Nikola. A Nikola je bio izvanredan čovek i divan muškarac. I mogao je da je zadovolji onako kako Slavko nikada nije mogao. Nije imao njegovu lepotu, a nije bio ni romantičan kao ovaj čovek.
Osetila je kako je uzima u naručje i naslanja na zid i ljubi je… A onda je odvodi u drugi deo ordinacije…
***
Ova avantura se nastavila u narednih mesec dana. Bio je juli mesec i vreme je bilo sunčano. Niko od njih dvoje nije išao na more. Nastavljali su da se viđaju u ordinaciji posle njegovog radnog vremena… Marina je posle dvadeset i pet godina braka prevarila muža. Prve tri godine je čeznula za decom, rodila je ćerku, imala je i jedan pobačaj, a onda više nije mogla da zatrudni. Samo tu jednu ćerku je imala, a nju je osamostalila i nastavila da živi za sebe. Imala je svoj krug prijatelja i drugarica. Deset godina nije bila u službi, a onda se zaposlila, i to baš kada je počela da popravlja zube kod njega.
– Znaš li ko ti je pomogao da se zaposliš? Ja, naravno – priznao joj je jednom prilikom.
– Zašto si to uradio? – rekla je dok ga je ljubila po obrazima i mrsila mu kosu.
– Zato što mi se dopadaš. Nisam hteo da ti to kažem, jer bi se onda obavezala… A ovako, samo si moja…
– Nikola… Sve ovo je tako divno… Ali, jednom mora da prestane…
– Ne još, Marina… Ne još…
I nastavili su da se vole… I vole…
Ali, jednoga jutra, Marina se našla u nezgodnoj situaciji. Vraćala se iz ordinacije. Potpetica joj je pukla, pa je ušla u jednu zgradu i htela da skine cipele i obuče patike, koje je baš toga jutra kupila u jednom butiku. Nije ni videla da dvojica mladića ulaze za njom.
– Ovo ti je za Zoru! Hvataš tuđe muževe, a svoje blago ne čuvaš! – govorili su oni i tukli je.
A, tako prolaze žene koje tuđe muževe hvataju u svoju mrežu. Neke se izvuku, neke otmu nečiju sreću, a Marina se vratila svojoj kući. Njeno lice bilo je modro od udaraca. I na rukama je imala modrice. Teško je i hodala. Pomislila je, kako život zna da bude sladak, a kako je već sutradan gorak kao ovo voće , ovaj grejpfrut na stolu. Uzela je voće u ruke. Zagledala se, a onda ga i bacila. Dodirnula je usne i na rukama je videla malo krvi. I usne su joj razbili. A ona, nije išla ni kod lekara. Kupila je samo lekove u apoteci.
Obrisala je usne maramicom i sredila se. Umila se i sela za sto. Ništa nije mogla da jede. Izašla je, prošetala je po okolini, pa se vratila kući. Muž je čekao za stolom.
– Šta se sa tobom? Pa ti si sva u modricama! – pitao je on, zabrinuto.
– Ma, pala sam sa stepenica, pa sam se izgruvala… Ali, sada sam dobro.
– Gde si bila kada si pala sa stepenica…
– Bila sam… Bila sam kod drugarice…
– Pa kako ti je bilo kod drugarice?
– Lepo mi je bilo.
– Hoćeš li da popijemo kafu zajedno?
– Hoću, dragi, hoću.
Sipao joj je u šolju i gledao je. Dodirnula ga je za ruke. Razgovarali su, kao prijatelji.
– Večeras te vodim na večeru. Biće tu i doktor Jovanović sa suprugom. Rekla je da neizostavno dodješ i ti.
– Ja bih radije ostala kod kuće.
– Ja insistiram da pođeš i ti sa nama.
Nakon večere, doktor je ukrao priliku i porazgovarao sa Marinom.
– Moramo se videti još nekad…
– Ne, sada je gotovo. Rekla sam ti još danas. Muž me čeka. Oprosti.
Zagrljena, napustila je restoran sa mužem.
Cele nedelje nije izlazila iz kuće jer je bila bolesna. Svako je nastavio da živi svojim životom. Marina se nikada nije posvetila mužu onako kako je on želeo, ali mu je ponekad davala ono što je on tražio od nje.
Da li je on ikada saznao za njenu malu avanturu i skrivene poglede? Da li je on znao da joj se lekar dopadao više nego što bi trebalo? Da je volela drugog čoveka više od njega? To ostaje na čitaocima da razmisle.
