Bližila se bakina slava, i Hana se radovala što su je roditelji pustili da novogodišnje praznike provede u vojvođanskom selu. Požurila je da se spakuje, ponevši sa sobom svoje klizaljke. Mnogo je volela klizanje, a iz priče je doznala, da je i baka bila umetnička duša. Pre mnogo godina, igrala je u Narodnom pozorištu u Novom Sadu, i bila priznata širom sveta. Ali, baka je malo o tome pričala. Pričali su drugi. Između ostalog, i njeni roditelji. Da li je baka bila skromna, i nije volela da se hvali, ili je možda bila uobražena. Nikada to nije mogla da dokuči. Prema njoj je bila fina i ljubazna. Obožavala je njenog malog brata Nikolu, koji će napuniti dve godine na Nikoljdan, na bakinu slavu. Baka je volela da ga vidi, ali je najviše volela da bude sa Hanom. Ona je bila njena prva radost, njena ljubimica, njena devojčica sa crvenim kaputićem, koji joj je ona kupila prošle zime na Svetog Nikolu. Oh, kako se ona radovala, kako je bila zahvalna baki, na svom trudu, na ljubavi koju joj pruža! Ali, zašto baka neće da joj priča o sebi i svom umetničkom životu? To je ljutilo Hanu. Svi je hvale, dive joj se, zaustavljaju je ljudi sa sela da joj čestitaju, ponosni su na nju, a ona samo klima glavom, i smeška se. Pa i te njene oči, tako plave, kao nebo, a nekada menjaju svoju boju, pa postaju zelenkaste, i one su blistave kao i njena karijera. Baka je bila čudesna žena. A i kao umetnica, bila je takva. Samo joj nikada nije pričala o tom delu života.
Ali, jednoga jutra, baš uoči slave, Hana se razbolela. Imala je prehladu, ali baka se zabrinula, i zapovedila je Hani da mora da miruje. Kako je Hani bilo dosadno, tako je tražila od bake da joj priča bajke. Često bi joj oči, iste kao bakine, bile upravljene ka prozoru, na kome su se lepile pahuljice snega.
– Ne budi tužna, mala moja devojčice, ispričaću ti priču o jednoj devojčici i njenom ostvarenju sna.
Devojčica je samo ćutala. Klimnula je glavom u znak odobrenja.
Baka je pričala. Njen glas bio je tih, blag, mio, nežan… A oči su joj bile tople, krupne, sjajne, svetle kao pahulje snega u noći…
,Pre mnogo godina, živela je jedna siromašna porodica u malom vojvođanskom selu. Bilo je to selo bogato i lepo, ali nisu sve porodice bile srećne i imućne. Tako ni porodica male Snežane, nije imala sve ono što su drugi posedovali.’
– Ali, bako, ti se zoveš kao devojčica o kojoj pričaš! – zainteresovala se devojčica za priču.
– Dušo, lezi i slušaj priču. Pa posle iznesi svoje mišljenje – baka je blago rekla.
Devojčica se smirila i legla. Baka je sedela u udobnoj fotelji.
,Nisu imali ni za osnovne potrebe, a trebalo je prehraniti porodicu, i decu školovati. Roditelji su bili jako zabrinuti. Jedne večeri, Sneža ih je čula kako razgovaraju. Svetla su bila ugašena. Sva dečica su mirno spavala, osim male Sneže. Ona je slušala da se majka žali, i da predlaže, da je najbolje da deca završe osnovnu školu, i posle odu u inostranstvo kod njenog brata, i da tamo rade.
– Ali, Sneža voli da ide na ples. Njena profesorka kaže da bi bila dobra u baletu. Moj brat živi u gradu. A nema žensku decu, ima dva sina, a njegova žena bi je volela kao svoju. Miša bi ostao sa nama, on je glava porodice, može da se bavi fudbalom i ovde, a Jana će nastaviti da živi na selu. Ona ionako hoće da otvori svoju radionicu za pravljenje kolača. A to će i uspeti ako bude znala da odabere muža. Ali, sa Snežom… Šta ćemo sa njom? Ja ne mogu da joj uništim snove.
Otac nije nikako pristajao da devojčica napusti selo. Plašio se da bi rodjaci mogli da prisvoje devojčicu za sebe. Sneža je bila tužna, jer je mislila da je njen otac sebičan i bezosećajan, ali on je jako voleo svoju porodicu, i nije hteo da se razdvajaju. Plakao je pred ikonom svoje slave, i molio se Svetom Nikoli, da mu pomogne. Njegova vera je zaista bila jaka, a nada ga nikada nije napuštala. Takvih očeva kao što je bio on je bilo malo, jer su očevi većinom bili patrijarhalni, nisu davali ženskoj deci pravo glasa, nisu voleli da se školuju, a Miša je bio uzoran građanin, dobar muž i otac kakav se samo poželeti može.
Tako je jedne večeri, dok je bila na plesu, Sneža primetila čoveka u crvenom kaputu i sa kratkom sedom bradom. Nosio je sa sobom torbu, i u torbi je bilo puno igračaka, poklona, slatkiša, i svačega, mada Sneža to nije mogla da vidi. Ona je bila tužna i zagledana u jednu tačku. Izašla je napolje, i opet čula neki šum. Mora da umišlja. Ali, ne, neko je bio tu. Sela je na klupi, u školskom dvorištu.
– Zašto si tužna? – pitao je blagim glasom čovek u crvenom kaputu i sa sedom bradom.
– Moji roditelji, nemaju pare da me školuju. A ne mogu više ni časove baleta da mi plaćaju.
– Nemoj da očajavaš, moli se Bogu… I veruj… A On će sve da sredi. Evo, vidi – rekao je naposletku čudesan starac – ovo sam spremio za tebe – pokazao joj je baletanke, izvadivši iz torbe. – Za tebe su – ponovio je i nestao. Devojčica nije znala šta da kaže. Ispričala je sve roditeljima. Kada se okrenula i pogledala u ikonu, kazala je, To je ovaj čovek ,videla sam ga. Kazao je da će sve biti dobro.
Uskoro su se roditelji preselili u veći grad. Otac je dobio bolji posao, a deca su pošla sa njim dok me završe školu. No, jedna profesorka, videla je da je Sneža talentovana i pametna devojčica, da ima dobar uspeh u školi, ali da je posvećena i plesu. Pratila je jednom do plesne škole, i zamolila roditelje da je upišu na balet. Roditelji su se zahvalili, ali za balet nisu imali novaca, pa je profesorka pronašla dobrotvorku, ženu koja nije imala dece, a želela da pomogne nekome u ostvarenju sna, i zato je pomagala Sneži. Tako je devojčica, koja se odmah dopala dobrotvorki, išla na časove plesa, a kasnije osvajala i nagrade, završila i Akademiju umetnosti, i postala najbolja balerina u Narodnom pozorištu, u Novom Sadu. Bila je prepoznatljiva po svom laganom hodu dok je ulazila u pozorište, sjajnim očima boje neba, lakom plesu, i po crvenom kaputu koji je dobila od dobrotvorke, a koji je uvek nosila sa sobom zimi, kada se vraćala sa nastupa.
– Šta je bilo posle sa tom devojčicom?
– Pa udala se, imala je svoju porodicu i jednu lepu ćerku.
– Znaš, bako, čudesna je ta devojčica.
– Ona jeste bila dobra u svom poslu. Ali, čudesan je Sveti Nikola…
– Jeste, pomogao je devojčici – rekla je. – Ali, bako, ti mi nikada nisi pričala o svojoj karijeri…
– Zar ti nisam sada ispričala o sebi? – rekla je i namignula joj.
– Hoćeš da kažeš da je to bila priča o tebi?
– Da, dušo, to je bila priča o meni i pravom Božić Bati… – rekla je i pokrila je. – A sada se odmaraj, sutra je naša slava.
Pogledala je još jednom u nebo. Zvezde su na nebu treperile, a na Mesecu, koji se jedva mogao videti, proletele su sanke. Sneža je znala. To je bio pravi Božić Bata… Njen zaštitnik kuće, njena slava, njen svetitelj… I večeras, mislio je na nju… I došao da ostvari snove, njenoj unuci i deci koja su mu se nadala, molila mu se…
Poljubila je unuku. Zatvorila je lagano vrata sobe, i pogledavši još jednom u nebo, nastavila je da pravi kolače za slavu.
