San jedne devojčice

Bližila se slava Sveti Nikola, i Hana se radovala što su joj roditelji dopustili da slavu i novogodišnje praznike provede u vojvođanskom selu. Požurila je da se spakuje, ponevši sa sobom svoje klizaljke. Bez njih nije na zimovanje. A kod bake će joj biti prijatno. Imaju oni na selo i klizalište. A Hana je uživala u klizanju. Bila je to jedna vrsta umetnosti.,I baka je umetnička duša.’ mislila je devojčica sa plavim očima i rumenih obraza. Pre mnogo godina, ima sigurno tridesetak, njena baka igrala je u Narodnom pozorištu, u Novom Sadu, i bila poznata širom sveta. Mnogo nagrada, priznanja, zlatnih medalja je dobila, a slabo pričala o tome. Da li je bila skromna ili je bila uobražena? Nije mogla da pronikne u njenu dušu. Znala je samo to da je baka bila divna umetnica i dobra majka. Poklanjala joj je mnogo pažnje, nežnosti, ljubavi. Volela je i njenog mladjega brata Nikolu. Ali, sa njom je imala drugačiji odnos. Njih dve su mogle da se sporazumeju. Možda zato što su obe bile osećajne, nežne, zaljubljene u prirodu i umetnost. Baka je bila toliko divna da joj je prošle godine poklonila i crveni kapitić i crvenu kapu sama isplela. 

Oh, kako se ona radovala, kako je bila zahvalna baki, na trudu, ljubavi koju joj pruža! Mala Hana ju je zaista mnogo volela. A hvalili je i na selu i divili joj se. Samo je žalila što joj je baka, još uvek lepa i mlada, malo pričala o svom životu, mladosti, ljubavi iz koje je nastala njena majka.  

Jednoga jutra, baš uoči slave, Hana se razbolela. Imala je glavobolju i kašljala je, i baka se zabrinula za njeno zdravlje. Zapovedila je Hani da mora da miruje i da leži. Kako je Hani bilo dosadno, tako je tražila od bake da joj priča bajke. Često bi joj oči, iste kao bakine, bile upravljene ka prozoru, na kome su se lepile pahuljice snega.

– Ne budi tužna, mala moja devojčice, ispričaću ti priču o jednoj devojčici i njenom ostvarenju sna.

Devojčica je samo ćutala. Klimnula je glavom u znak odobrenja.

Baka je pričala. Njen glas bio je tih, blag, mio, nežan… A oči su joj bile tople, krupne, sjajne, svetle kao nebo. 

– Pre mnogo godina, živela je jedna siromašna porodica u malom vojvodjanskom selu. Bilo je to selo bogato i lepo, ali nisu sve porodice bile srećne i imućne. Tako ni porodica male Snežane, nije imala sve ono što su drugi posedovali. 

– Ali, bako, ti se zoveš kao devojčica o kojoj pričaš! – zainteresovala se devojčica za priču.

– Dušo, lezi i slušaj priču. Pa posle iznesi svoje mišljenje – zamolila je baka Snežana i uzdahnula. 

Devojčica se smirila, opustila i slušala je. Baka je sedela u udobnoj fotelji.

– Nisu imali ni za osnovne potrebe, a trebalo je prehraniti porodicu, i decu školovati. Roditelji su bili zabrinuti, tužni, očajni. Nisu znali šta da rade. Jedne večeri, starija ćerka je čula kako razgovaraju. Svetla su bila ugašena. Sva dečica su mirno spavala, osim male Sneže. Ona je čula da se majka žali i da predlaže ocu da je najbolje da deca završe osnovnu školu i posle odu u inostranstvo kod njenog brata, kako bi se zaposlili i nešto zaradili.  

,Ali, Sneža voli da ide na ples. Njena profesorka kaže da bi bila dobra u baletu. Moj brat živi u gradu. A nema žensku decu, ima dva sina. Njegova žena bi je volela kao svoju. Miša bi ostao sa nama. On je glava porodice, može da se bavi fudbalom i ovde, a Jana će nastaviti da živi na selu. Ona ionako hoće da otvori svoju radionicu za pravljenje kolača. A to će i uspeti ako bude znala da odabere muža. Ali, sa Snežom… Šta ćemo sa njom? Ja ne mogu da joj uništim snove.’ brinula  se Snežanina majka. 

Otac nije nikako pristajao da devojčica napusti selo. Plašio se da bi rodjaci mogli da prisvoje devojčicu za sebe. Sneža je bila tužna, ljuta i razočarana, jer je mislila da je njen otac sebičan i  bezosećajan, ali on je jako voleo svoju porodicu, i nije hteo da se razdvajaju. Plakao je pred ikonom svoje slave, i molio se Svetom Nikoli  da mu pomogne. Njegova vera je zaista bila jaka, a nada ga nikada nije napuštala. Takvih očeva kao što je bio on je bilo malo, jer su očevi većinom bili patrijarhalni, nisu davali ženskoj deci pravo glasa, nisu voleli da se školuju, a Miša je bio uzoran gradjanin, dobar muž i otac kakav se samo poželeti može.

Tako je jedne večeri, dok je bila na plesu, Sneža primetila čoveka u crvenom kaputu i sa kratkom sedom bradom. Nosio je sa sobom torbu, i u torbi je bilo puno igračaka, poklona, slatkiša, i svačega, mada Sneža to nije mogla da vidi. Ona je bila tužna i zagledana u jednu tačku. Izašla je napolje, i opet čula neki šum. Mora da umišlja. Ali, ne, neko je bio tu. Sela je na klupu u školskom dvorištu.

– Zašto si tužna? – pitao je blagim glasom čovek u crvenom kaputu i sa sedom bradom.

– Moji roditelji nemaju sredstava da me školuju. A ne mogu više ni časove baleta da mi plaćaju.

– Nemoj da očajavaš, moli se Bogu… I veruj… A On će sve da sredi. Evo, vidi – rekao je naposletku čudesan starac – ovo sam spremio za tebe – pokazao joj je baletanke, izvadivši iz torbe. – Za tebe su – ponovio je i nestao. Devojčica nije znala šta da kaže. Ispričala je sve roditeljima. Kada se okrenula i pogledala u ikonu, kazala je, To je ovaj čovek ,videla sam ga. Kazao je da će sve biti dobro.

Uskoro su se roditelji preselili u veći grad. Otac je dobio bolji posao, a deca su pošla sa njim dok me završe školu. Uskoro je Snežina nastavnica u školi videla je da je talentovana i pametna devojčica, da ima dobar uspeh u školi, ali da je posvećena i plesu. Pratila je jednom do plesne škole, i zamolila roditelje da je upišu na Akademiju umetnosti kad završi srednju školu. Roditelji su se zahvalili, ali za dalje školovanje nisu imali novaca, pa je nastavnica pronašla dobrotvorku, ženu koja nije imala dece, a želela da pomogne nekome u ostvarenju sna, i zato je pomagala Sneži. Tako je devojčica, koja se odmah dopala dobrotvorki, išla na časove plesa, a kasnije osvajala i nagrade, završila i Akademiju umetnosti i postala najbolja balerina u Narodnom pozorištu u Novom Sadu. Bila je prepoznatljiva po svom laganom hodu dok je ulazila u pozorište, sjajnim očima boje neba, lakom plesu i crvenom kaputu koji je dobila od dobrotvorke, a koji je uvek nosila sa sobom zimi, kada se vraćala sa nastupa.

– Šta je bilo posle sa tom devojčicom?

– Pa udala se, imala je dobrog muža i jednu lepu ćerku.

– Znaš, bako, čudesna je ta devojčica.

– Ona jeste bila dobra u svom poslu. Ali, čudesan je Sveti Nikola…

– Jeste, pomogao je devojčici – rekla je. – Ali, bako, ti mi nikada nisi pričala o svojoj karijeri…

– Zar ti nisam sada ispričala o sebi? – rekla je i namignula joj.

– Hoćeš da kažeš da je to bila priča o tebi?

– Da, dušo, to je bila priča o meni i pravom Božić Bati… – odgovorila je sa osmehom na licu i pokrila je. – A sada se odmaraj, sutra je naša slava.

Pogledala je još jednom u nebo. Zvezde su na nebu treperile, a na Mesecu, koji se jedva mogao videti, proletele su sanke. Sneža je znala. To je bio pravi Božić Bata… Njen zaštitnik kuće, njena slava, njen svetitelj… I večeras, mislio je na nju… I došao da ostvari snove, njenoj unuci i deci koja su mu se nadala, molila mu se…

Poljubila je unuku. Zatvorila je lagano vrata sobe, i pogledavši još jednom u nebo, nastavila je da pravi kolače za slavu.