Jutros krećem na posao.
Puste ulice.
Nema agresivnih vozača koji svojom histerijom nameću suludi tempo vožnje, pa mogu da se kotrljam.
Nekad (retko) zaista uživam u vožnji.
Na radiju Haustor, Šejn.
Nadjačavam Rundeka „moje ime ovdje odsad znači pravda“ baš u trenutku kad svetlo na semaforu prelazi u crveno.
Prodjoh. Izgleda da žuto svetlo ne podržava kotrljanje.
Smejem se. Sama sa sobom. Sebi.
Sunce se promalja.
Dan obećava!
Odjednom – kolona. Gužva.
Na ulazu u naselje počinje ludnica.
Ne znam gde se završava, jer ja radim u centru ludnice. Pardon, naselja.
Šta je sad, mislim se.
Jaoooo! Osmi mart!
Malodušnost mi se uvuče u svaku poru.
Probih se nekako kroz improvizovane tezge prepune ruža, orhideja, parfema, setova, balona, kutija, kutijica, marama, maramica…i otvorih apoteku.
Zatvorih se u apoteku, da budem preciznija.
Tu sam bezbedna, računam.
Kad, ne lezi vraže…
„Dobro jutro, srećan praznik Vam želim!“
Prvo, pa muško.
I doslovno i figurativno.
„Hvala, takodje“, odgovaram po navici.
U apoteci su (skoro) sve želje i čestitke dvosmerne.
Izvinih se.
Drugo, treće… peto čestitanje.
Muškarcima više ne odgovaram sa „takodje“, damama zaželim bar koliko i one meni.
Počinje da prija, moram priznati.
Zarazno je to.
Šesto čestitanje ide uz cvet.
Zahvaljujem, oprezno.
Čekam. Šta li mu treba?
Bromazepam? Sinacilin?
Ništa od toga, ispostavi se.
Sledeći cvet već dočekujem srdačnije, razdraganije, zahvalnije.
Topim se. Nevoljno, ali primetno.
Ni njemu ne treba usluga.
Srećna sam.
Možda i nismo sasvim društvo od interesa!
Nisu ovi praznici tako loši.
Sad već čestitam ja prva.
Pred kraj smene još jedan cvet!
U saksiji!
Od žene!
Ja se usijala od radosti, ponosa, zahvalnosti.
„Hvala Vam, zaista niste trebali. Srećan i Vama praznik, da ste nam živi i zdravi i…“
„Dobro, dobro…“, prekide me, „Nego, mogu li ja da dobijem jedan Bromazepam?“
Ha!
Tu smo!
Tako mi i treba.
U glavi mi Rundek – ko te k meni poslao, da mi andjelima kvariš posao…
Hvala joj, doduše, nije me prepustila zabludi. I zaokružila mi je smenu. Mogu da zatvorim malodušna ko što sam i otvorila.
Na putu ka kući ću svekrvi kupiti cvetić, možda pristane da pričuva decu, pa odem s mužem na osmomartovsku večeru.
Nije kao da to ima veze jedno s drugim…samo razmišljam.
Razmišljam i šta li će trebati gospodi koja su jutros donela cveće. Ne verujem da ću se dugo pitati.
Dok oni otkotrljaju i ja ću preći u crveno.
Biću Šejn!
