Zamišljeno vrtiš pramen kose, pa ga pustiš
I tako dugo, dugo i još malo preko
Sada bih voleo da sam ja taj pramen
Da stanem na tvoj mali, mekani dlan
Ušuškan među tvojim dugim prstima
Što mirišu na baštu koju si volela
I sveže pokošenu travu posle letnje kiše
Ne podnosim zvuk starog sata na zidu
Što me stalno podseća da sam još uvek ovde
Tu, u toj prošlošću okovanoj sobi
Sam, sa tvojom slikom, tako živom
Što mi stvara bol i uvlači me u ambis
Iz koga nema povratka
Još jedan umoran dan, a ti me uporno zoveš
Svojim uvek nasmejanim usnama
DOLAZIM…
