Bio je petak kada su se zvanično razveli. Leto je bilo na izmaku, a u vazduhu se osećala tipična beogradska sparina. U lokalu je bilo sveže i zapravo prijatno, pa su ušli unutra i seli jedno naspram drugog, kao prijatelji koji se dugo nisu videli.
Sećam se kada mi je pričala da je to bio njen najlakši razvod. Ne zato što je bio prvi, pa uz njega nisu išla deca, pas i kredit za stan, već zbog toga što im je obama bilo jasno da je kraj stigao davno pre njih. Potpisali su, jednoglasno, sporazum o raskidu braka koji je trajao tek malo duže od njihove tinejdžerske veze. Jednom je pripala mašina za veš, drugom mašina za sudove i razišli se. Zauvek.
Bili su veoma mladi. Ona je tek napunila 26 godina kada su saznali. Bila je malo mlađa od mene sada. Bio je to jedan sasvim običan četvrtak.
U takav isti četvrtak znali bi da se napiju, da naprasno odluče da otputuju u Italiju, da otkažu večeru prijateljima i provedu celu noć gledajući filmove. Ovaj četvrtak, sedeli su opušteno jedno do drugoga čekajući da im potvrde ono što su već znali. Razmišljali su o tome gde će posle ići na večeru.
Doktor ih je pozvao da zajedno uđu u ordinaciju. “Jao nije valjda opet to – beba. Beba, beba, beba. Dosta više sa bebama. Kad će beba? Private li bebu? Zbog bebe ovo ili ono…Dosta više sa bebama, dosadili ste mi svi, i vi i roditelji i svi…” gunđala je u sebi dok se u pozadini prelamao glas doktora. “Ne, ne ne ne. Nije valjda to. Samo ne to. Bože, kako sad to? Šta je sa bebom? Zašto i ovaj razgovor nije o bebi kao svaki do sad? Šalila sam se, Bože, šalila sam se! Sve vam je oprošteno, i tebi nepostojeća bebo, i vama što samo razmišljate o produžetku vrste…Ko će sada da razmišlja o produžetku vrste kada je ova, koja je sada tu, ugrožena…”
Vraćali su se kući u tišini. Da li je to sada to? Da li je ovo poslednja od svih bolesti? Ona koja dolazi na samom kraju i odnosi sve. “Operacija, okej, fokusiraj se na operaciju.” To je nešto što možeš da uhvatiš, da sagledaš, možda čak i pipneš. Život, smrt i mi u njima, to su sada samo pomešana slova koja se promaljaju kroz maglu šoka.
Jedan običan četvrtak, možda je poslednji?
***
Kada je prošao i drugi i treći četvrtak, usledio je blagi talas olakšanja jer onaj prvi nije bio poslednji. Nakon četvrtog četvrtka operacija je već bila završena, a on se vratio kući uz reči utehe i procenu da će se rak možda vratiti.
Ono što doktrori nisu rekli je da, suočen sa granicom koja deli život od smrti, čovek reaguje na različite načine. Kada stojiš tu, na liniji od koje je levo sve ono što je zasigurno bilo, a desno ono što će možda biti, ni doktor ni ti ne znate kako će se život, ili ono što je preostalo od njega, dalje odvijati. Ta granica nas nekada ujedini, a nekada potpuno razdvoji. I šta je uopšte ta granica, pepreka ili mesto susreta?
Nakon toga, on je svoj život shvatio veoma ozbiljno. Prestao je da pije i puši i hranio se samo organski. Rešio je da sve ono sa leve strane granice drži čvrsto u svojim rukama, ne bi li sprečio da mu, opet, za dlaku izmakne. Ona je, ipak, razumela da sve što naizgled imaš, što je tu i sigurno je, može tako lako da nestane, jednog sasvim običnog četvrtka. Bez najave. Bez upozorenja. Bez pripreme. Zato je češće putovala, čitala sve knjige koje su godinama sakupljale prašinu na policama, trošila želje i novac koje je uvek čuvala za kasnije, radila ono za šta je ranije mislila da nema hrabrosti.
Dve godine su prošle prebrzo, svakom u svojoj borbi sa neizbežnom blizinom smrti, dok nisu shvatili da ih je ta blizina potpuno razdvojila. Trenutak u kome će smrt doći po svakoga od nas bio je neizvestan, ali njihov kraj nije. Dogovorili su se da to bude sutra. Razvod braka se barem može isplanirati.
***
Prisećam se ovoga dok sedim u čekaonici i postaje mi jasno da sam ceo svoj život živela u strahu od jednog takvog četvrtka, a da se sada samo molim da to nije baš ovaj.
