“Fake su ljudi, Fake je taksi!
Ako nisi onda snas si”
Ako fejk si opet naš si!
Da ti pokažemo ko si, dokle si i kakvi smo čudasi.
Evo ti i naše celo Nebo, pa…odspavaj si.
Izgledaš kao da ti treba san.
Nema veze sa tim uobrazilja naša. Šta je to u stvari? Zar ne, Acko?Ovde jedino malo miriše na prepečenu dušu.
Ako ne razumeš taj miris to je onaj kad nedeljom širiš veš.
Kao kad ulicom šetaš i zamiriše pečen kesten ili pita od jabuka sa cimetom.
Kao kad na Božić zamiriše hleb, onaj što Mati mesi toplim rukama uz poseban dodatak: utkanu nadu, molitvu i hrabrost da nas njome okrepi, da potraje čitave godine ispred nas.
Mi smo… a be takvi!
Glasno se smejemo, grlimo, pevamo i zamišljamo najšarenije dane i sate.
Možda samo tiho o ljubavi mislimo, osećamo je i grlimo druge našim dugim rukama kad nama samima treba da nas zagrle.
I tad, čini mi se, jedino možda ćutimo.
Glasno se i jebemo neretko.
Ne bojimo se i ne skrivamo životinje u sebi, a imamo ih.
Čopor ih je! Razuzdani, divlji konji sa zamršenim raspuštenim grivama.
Naše su ženke smešne ako se očešljaju, a mužjaci još smešniji ako se opeglaju.
Ćutimo mi u kavezu sklupčani kao i mnogi, znajući pogreške i pogrešne korake svoje.
Ne bojimo se, jer nas tišina spašava i lajemo samo onda kad nam je fino. Da svima bude glasno i dovoljno jasno. Da razumete kako se voli!
Umemo da grizemo i da apemo i da lance zubima žvaćemo kao deca gumene bombone.
Tragamo za suštinom ignorišući vaše nametnute i već viđene velvet forme.
Sami sebi jezicima ližemo rane, tešimo i presvlačimo gnezda kad se sruše. Poznajemo suštinom, tišinom neba i onim mirisom duše.
Hodamo do ivice – gladni,
al’ davno još zadojeni toplinom.
Sluge smo osmeha jedni drugima.
Odraz svega čega nemaju- mnogima smo.
Raspisiju potrage,
ucenjuju ljude za naše glave,
al’ nema nas u drugima i od blata nas posle prave.
Jedino u ime istine, predaće se naše glave!
Krivi smo! Da! Mi!
Satkani od perja, vazduha i trave.
