TAJNI FENOMENI

660 1
03.10.2024. | Misterije

Ekspedicija 

1. poglavlje

1.maj 2001.
luka „Major“, Amsterdam

Rano jutro, tek četvrt sata nakon zore.
Probudio sam se na svom brodu nakon neprekinutog trosatnog sna. Moj brod, pod imenom „Magnum Preston“, sa mnom je preplovio mnoge milje i nemalo stvari smo videli i čuli i uopšte iskusili. Naš cilj je bio samo jedno: istražiti celu Zemljinu hidrosferu, znajući da je oko devedeset pet posto Svetskog okeana neistraženo od strane pomorske biologije i nauke uopšte (što pokazuje koliko malo znamo, čak i posle svih ovih milenijuma).
Kad sam izašao na palubu da se, po svom običaju, malo osveţim
hladnom vodom Severnog mora, primetih da je nebo oblačno što nije isključivalo šanse za kišu, mada su oblaci bili mlečno beli. Moguća kiša bi delimično pokvarila današnje planove jer mokra paluba je jedna od poslednjih stvari koja je potrebna.
Vratio sam se u kabinu. U njoj sam se očešljao, presvukao u svoju
svakodnevnu crnu majicu i farmerke, skuvao kafu i stao za kormilo.  Amsterdam je veoma uživajuć na proleće, a na to će me podsetiti moj ‘kopneni’ prijatelj Jorn koji mi je poslao imejl u četiri ujutru.
U imejlu je pisalo:
Dragi Merk,
kako je? Šta ima na moru?
Pišem ti jer bih želeo da te vidim. Nismo se godinu dana videli. Danas mi je počeo godišnji odmor, ispotpisivao sam indekse na katedri pa sam spreman da budem tvoj Votson, kapetane Hejstings! Hehe; ne zameri.
Dolazim danas do „Majora“. Nadam se da si još uvek usidren u
evropskim vodama. Odgovori mi što pre možeš.

Jorn K.

Odgovorio sam potvrdno i pozvao ga na sledeću ekspediciju. Bilo mi je drago što će se neko pridruţiti mojoj jednočlanoj posadi, naročito jedan profesor pomorske biologije kao što je on. Takođe mi je bilo drago što izgleda nisam sâm u svojoj skorašnjoj insomniji. Pitam se da li je i on sanjao sirene sinoć.

***

Negde oko sedam ujutru je doktor Jorn stigao na šetalište lûke. Iz kabine mi je bio potpuno vidljiv, tako da sam ga pozdravio sa palube mahanjem ruke. Kad me je primetio, uzvratio je istim gestom.

Sišao sam sa broda na škripave, lakirane, glatke bež daske koje su bile most između pomorskog i suvog, kopnenog sveta. Jorn je bio na možda osam stopa od mene, u svom sivom odelu sa crvenom mašnom, kad sam mogao da osetim kolonjsku vodu na njegovom obrijanom, radosnom licu. Mogu reći i da sam ja bio vedar.

-Gde si, kapetane! – uskliknuo je, zagrlivši me – Uh, što si ojačao! Šta je mornarski život, sine!

-Ma, nisam ja nešto mnogo ojačao koliko si se ti možda omlitavio od šećkanja po fakultetskim salama i dizanja kreda – razdragano rekoh.

 – I – počeo je on, gledajući u moj trinaest metara dugačak, beli brod – jel ovo taj lepotan?

-Jeste – potvrdih, zatežuči platneni prsluk – Magnum Preston. Da pođemo?  – Još kako – kaza Jorn, dok je grabio ka brodu. Stao je pored njega, čekajući da se ja prvi popnem. Pažljivo sam prešao preko uskog drvenog mosta. Profesor se potom ukrcao, tako da sam podigao sidro. Tek kad je stupio na brod sam primetio da je imao prtljag sa sobom. Veliki, braon kofer je spustio pored noge.

-Sam si na brodu? – primetio je dok je razgledao okolo.

-Više nisam. Hvala ti što si došao.

-Ma nema na šta. Oduvek sam voleo more i imam iskustva, a iskusan čovek ti je uvek potreban na vodi.

Uzeo sam mu kofer i prišao vratima kabine, otvorivši ih.

-Dođi da ti pokažem sobu – dobacih mu iza ramena, uključivši svetlo. Pratio me je unutra. U kabini, preko puta komandne table i kormila se nalazila jedna mala prostorija sa krevetom, ormarićem pored kreveta i stolicom bez naslona. Sobica je imala i jedno okno koje je trenutno gledalo na istok ka Norveškoj.

Jorn je ušao i okačio odvezanu mašnu na gelender kreveta. Spustio sam mu kofer na daščani pod.

-Hvala ti, kapetane Merk – reče, gurajući kofer pod ležaj.

Nasmešio sam se. Gledao sam ga nekoliko sekundi, kad mu se lice promeni u izraz iznenadnog prisećanja.

Seo je na krevet, izvukao kofer, otvorio ga i iz njega izvadio plastičnu kutijicu koja je, čim je otvori, ispustila miris zamrznutih fileta od lososa. Uputio mi je detinjasto-uzbuđen pogled dok je tako držao tu kutiju.

-Gosn Jorn, kein Sorge! – prelazilo je na mene – Imam ulje ovde u mojoj kuhinjici, so i dosta hleba. Opremljen sam i dobrim tiganjem i oštrim escajgom od portugalske bronze i tanjirima od engleskog srebra.  – Pa kad je bal, nek’ je maskenbal! – on će, ustavši i bacivši mi kosku.

Obojica smo se uputili ka kuhinji kliznih vrata. Nevelika, svega četiri kvadrata, jedva je uspela da primi nas obojicu. Rešo sa dve ringle se usijao za par minuta. Jorn je ređao filete na nauljeni tiganj i ulje je ubrzo zacvrčalo, ulazeći u pore smekšanih riba. Otvorili smo prozore i vrata kabine kako bi se brod što bolje i brže provetrio.

Završivši sa spremanjem, servirali smo posoljen doručak na srebrne tanjire i seli za sto na palubi. U frižideru sam našao malo crnog luka i dve neotvorene limenke piva tako da je obed bio kompletan.

Gledali smo ka pučini dok se brod ljuljao na sedefastim talasima. Zveket viljuški i noževa nije dopreo daleko, i za dezert je profesor pripremio dve zelene jabuke koje su dobre protiv morske bolesti. Bez obzira što smo obojica navikli na morske struje, posle ovako dobrog obroka jedna jabuka se treba, za svaki slučaj, naći u brodskom inventaru.

-Nego – počeo sam, grizući sočnu krišku – kako studenti reaguju na tvoje kriptozoološke hipoteze i razmatranja?

-Polovično – odgovori – mislim, neki su zaintrigirani svim tim, neki samo odmahnu glavom. Ma, kao i u svemu.  Ali, ja to shvatam ozbiljno. Naročito u vezi vodene faune. Možeš li zamisliti sva ta bića?

Ja ne mogu, bar ne u potpunosti.  – Čovek uvek nešto zamišlja na osnovu onoga što već zna i poznaje – dopunio sam.

-Upravo. Reci mi, gde prvo idemo? Koji je kurs?

-Zapadni – kazao sam – prolazimo kroz Lamanš, pa potom idemo ka jugu, u toplije vode.

Jorn i ja smo pokupili sve sudove, ogriske od jabuka bacili u more, kad je kiša počela da dobuje po gvožđu Magnum Prestona.

***

Unutrašnjost udobne kabine je bila zadimljena i u blagom neredu, iako sam se trudio da uvek bude uredna, ali zbog Jornovog prisustva nisam mnogo mario.

Na stolu ispod prednjeg stakla, koju sam zvao ‘brodska šoferšajbna’,  bile su tri karte iz različitih vremena, papiri, olovke, lenjir, durbin, lupa, kompas, laptop, diktafon, čaše i šolje, bokal sa vodom, plus pepeljara koju je Jorn doneo sa sobom jer je voleo pušiti lulu. Jorn je sedeo u desnom kraju dok sam ja stajao povijen nad kartom iz 1890.godine, koju sam upoređivao sa onom iz 1955.godine.

Prozor sa njegove strane je bio otvoren, tako da je velika količine dima izlazila napolje.  Jorn je i gledao kroz prozor u plavo-beli horizont.

Tad smo bili usidreni osamnaest kilometara od Lamanša između francuskog Bresta i Keltskog mora.

Treća karta, sa kojom sam upoređivao ove dve je bila najnovija iz 2000.godine.

Ono što tražih je skup svih promena u periodu od tih sto deset godina. Jedino što sam našao je bila izmena na najnovijoj karti, a to je da na Atlantiku više nije bilo jednog minijaturnog ostrva pod nazivom „Velika stena“. Nesiguran šta da mislim, pozvao sam akademika u pomoć.

-Jorne – obratih mu se, prišavši mu sa kartom – gledaj ovo.

-Hm? – on će, stavivši lulu na limenu pikslu. Radoznalo mi je prišao, gledajući u kartu.

-Jesi li upoznat sa takozvanom Velikom stenom? Nema je na novoj karti.

Pokazao sam rukom na one starije mape. Jorn je stao za sto i razgledao ih. Potom se vrati i pogleda na novu.

-Da – poče – čuo sam za to kad sam bio prva godina studija, još pre… – uzdiše, gledajući u tavanicu – pre osam godina. Da. Naleteo sam na jednu ovakvu kartu u biblioteci al’ nisam našao nešto mnogo informacija o toj Velikoj steni.

-Šta znaš o tome? – pitah, naslonivši se na kormilo.

-Pa, znam da je u pitanju jedan ogromni kompleks okamenjenih, ili da kažemo, fosilizovanih korala i školjki. Ima tu, možda, oko dvadeset posto sedimentnih stena i verovatno malo opsidijana.

-Misliš da je bilo podvodne vulkanske aktivnosti ili sličnog?

-Ja mislim da jeste – odgovori on – mada možda sam i u krivu.

Koje su koordinate?

Bacih pogled na kartu, te rekoh svoju procenu, od toliko i toliko stepeni i minuta geografske širine i dužine. Prema mapi iz 1955.godine, Velika stena je bila tačno između Njujorka i Lisabona, na usamljenoj tački okeana.

-Šta veliš, profo? – rekoh uz osmeh – Hoćemo i tamo da malo istražimo? Ako se ispostavi da je ostrvo još uvek tamo, možemo prodrmati naučni svet!

-Možda, ali verovatno da tamo nema ničeg – kazao je, trljajući obraze.  – Misliš da je nestalo? – rekoh, odšetavši do palube da podignem sidro. Stao sam okretati zupčanik koji je valjkom namotavao lanac sa teškim komadom metala.

Jorn me je pratio do palube, pa kad vide šta mi je naum, pomogao mi je.

-Gledaj, Merk, mislim da je to ostrvo uništeno i da je zato izbačeno sa mape.  – A moguće je i da je izbačeno da neko ne bi došao do njega – zaključio sam – polako, stići ćemo i tamo.

Jorn je samo ćutke gledao u nebo pa u još uvek mokru palubu.

guest

1 Komentar
Najstarije
Najnovije
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
Scroll to Top