Noć je. Milan radi u vodenici a Nikola mu pomaže. Sve je mirno. Tišinu prekida samo kloparanje vodeničkog točka i Petrov ulazak na vrata. Milan i Nikola okretoše se ka njemu. Petar sede na stolicu bled ko krpa.
-Šta je bilo Pero?-upita ga Milan.
Nikola mu bez reči daje rakiju. Petar poteže iz flaše i počinje da priča.
-Jurila me.
-Ko?-Nikola ga upita.
-Ona veštica! Letela na metli!-šokirano će on.
Milan se ubacuje: Aman ko, ko te jurio?
-Isidora – nemoćno će on.
-Pa zašto?
Milan se okrenu ka Nikoli: Dobro bre Nikola, jesi li ti čuo šta se o njoj priča?
-Nešto jesam ali ja u to ne verujem.
-Bolje pričaj Pero jer sve je istina.
-Pričaj ti Milane, znaš više. Kreni od početka.
Milan seda između njih dvojice, navrne iz flaše pa razveza jezik.
Isidora je ćerka baba Dušanke.
Nikola mu upade u reč: Pa to znamo, ajde dalje.
Milan ignoriše upadicu i nastavi: I baba Dušanka je svašta znala, salivala stravu, proricala ali je bila prava duša od žene ko što joj ime i kaže. Imala je Isidora i starijeg brata Nikolaja. Samo što se on oženi Georginom, dođe rat i on poginu. Georgina ostala sa njih dve, ubrzo se razbolela od neke nepoznate bolesti i umrla.
Petar se ubaci: Ja mislim da joj je Isidora uvražala nešto.
Nikola upita: Jel Dušanka znala?
-Jeste, ali ništa nije mogla. Priča se da je Isidora i majku na onaj svet oterala.
Petar ga opet prekide: Ne samo majku već i sestru. Dragana je videla kako Isidora nešto vrača na putu, pa je pala u postelju. Poslednje što je rekla bilo je: Isidora mi uvražala. Tako se bar priča.
Milan se nadoveza: Dušanka je poživela još pet godina od tad. Pričala je da joj se ćerka u mačku pretvara pa ‘oće da je davi. Svađale se ko nečastivi. Jednom ćerka pripretila majci da će je spaliti.
-Ko vešticu?-Petar upita.
Milan klimnu glavom: Tako je. Tad su se potukle, Isidora je nezgodno udarila i Dušanka na mestu osta mrtva. Nego, Nikola ne pitah te kako ti je Aleksija?
-Dobro je. A što to tebe zanima?
-Znaš li šta se tek za nju priča? -uvek upućeni Milan upita.
-Ovo će slušati sa mnogo više zanimanja – Petar se nasmeja.
-Šta se priča? Da je i ona veštica? -Nikola upita sarkastično.
-Nije tvoja žena veštica, ona je vila. Viđali je ljudi, igrala u vilinom kolu -Milan mu reče.
-Jeste! -Petar potvrdi Milanove reči.
-Ma znate šta, gledajte vi vaša posla a moju ženu ostavite na miru -ljutnu se Nikola i pođe ka vratima.
U tom trenutku uđe Đorđe, Milanov šurak.
-Isidora… gotova!
-Kako to misliš? – Nikola ga upita.
-Neće ta više veštičariti, saznali smo šta radi.
-Ono kad je Kovi bilo loše? – upita ga zet.
Đorđe klimnu glavom a Petar upita: Pa šta je to bilo?
-Koviljka legla uveče da spava, Milan nije bio tu. Prošla ponoć, Kova kaže: Vidim u mraku mačije oči. Krenu mačka da reži i da me grebe. Ja nekako nađem nož i ubodem je u šapu. Ona pobeže. Sutradan svi vidimo Isidori ruka zavijena. Pitamo je šta joj je, ona kaže isekla se. Ma nisam zbog toga rekao da je gotova.
Milan se sad ubaci: Jel zbog onog?
-Jeste. Milane sad pričaj ti, Nikola daj rakije.
-E ovako. Ja sam tad bio kući. I došlo jutro a Isidora ne ustaje. Đorđe se doseti šta može biti pa je on i ja okrenusmo naopako dok je spavala. Probudila se tek oko podneva pa je isprebijao ko mačku.
Đorđe sleže ramenima: Nije da nisam.
Nikola ustaje: Svanjava.Odo’ ja.
Petar mu se pridruži: Idem i ja. Vidimo se.
Pozdraviše se i krenuše kući. Milan i Đorđe sačekaše drugog vodeničara pa krenuše i oni.
Dođoše njih dvojica pred kuću i videše da Isidore nema. Koviljka izađe čim ih vide.
Đorđe je upita: Gde je?
-Pobegla. Poče samo da vrišti i trči.
Odoše do njene kuće. Milan vide na prozoru kako Isidoru Dušanka davi.
-Doaka veštica -Milan prošaputa.
-Bog da prosti bilo je i vreme -Đorđe se prekrsti i odoše nazad kući.
*Napomena: Ovo je nešto kao eksperiment priča. Nikad nisam pokušala da napišem strašnu priču pa je iz te činjenice na kraju nastala ova priča…
