Noć je.Milan radi u vodenici a Nikola mu pomaže.Sve je mirno.Tišinu prekida samo kloparanje vodeničkog točka i Petrov ulazak na vrata.Milan i Nikola okretoše se ka njemu.Petar sede na stolicu bled ko krpa.
-Šta je bilo Pero?-upita ga Milan.
Nikola mu bez reči daje rakiju.Petar poteže iz flaše i počinje da priča.
-Jurila me.
-Ko?-Nikola ga upita.
-Ona veštica!Letela na metli!-šokirano će on.
Milan se ubacuje:Aman ko,ko te jurio?
-Isidora.-nemoćno će on.
-Pa zašto?
Milan se okrenu ka Nikoli:Dobro bre Nikola jesi li ti čuo šta se o njoj priča?
-Nešto jesam ali ja u to ne verujem.
-Bolje pričaj Pero jer sve je istina.
-Pričaj ti Milane,znaš više.Kreni od početka.
Milan seda između njih dvojice,navrne iz flaše pa razveza jezik.
Isidora je ćerka baba Dušanke.
Nikola mu upade u reč:Pa to znamo,ajde dalje.
Milan ignoriše upadicu i nastavi:I baba Dušanka je svašta znala,salivala stravu,proricala ali je bila prava duša od žene ko što joj ime i kaže.Imala je Isidora i starijeg brata Nikolaja.Samo što se on oženi Georginom,dođe rat i on poginu.Georgina ostala sa njih dve,ubrzo se razbolela od neke nepoznate bolesti i umrla.
Petar se ubaci:Ja mislim da joj je Isidora uvražala nešto.
Nikola upita:Jel Dušanka znala?
-Jeste,ali ništa nije mogla.Priča se da je Isidora i majku na onaj svet oterala.
Petar ga opet prekide:Ne samo majku već i sestru.Dragana je videla kako Isidora nešto vrača na putu,pa je pala u postelju.Poslednje što je rekla bilo je: Isidora mi uvražala.Tako se bar priča.
Milan se nadoveza:Dušanka je poživela još pet godina od tad.Pričala je da joj se ćerka u mačku pretvara pa ‘oće da je davi.Svađale se ko nečastivi.Jednom ćerka pripretila majci da će je spaliti.
-Ko vešticu?-Petar upita.
Milan klimnu glavom:Tako je.Tad su se potukle, Isidora je nezgodno udarila i Dušanka na mestu osta mrtva.Nego,Nikola ne pitah te kako ti je Aleksija?
-Dobro je.A što to tebe zanima?
-Znaš li šta se tek za nju priča?-uvek upućeni Milan upita.
-Ovo će slušati sa mnogo više zanimanja.-Petar se nasmeja.
-Šta se priča?Da je i ona veštica?-Nikola upita sarkastično.
-Nije tvoja žena veštica,ona je vila.Viđali je ljudi,igrala u vilinom kolu.-Milan mu reče.
-Jeste!-Petar potvrdi Milanove reči.
-Ma znate šta,gledajte vi vaša posla a moju ženu ostavite na miru.-ljutnu se Nikola i pođe ka vratima.
U tom trenutku uđe Đorđe,Milanov šurak.
-Isidora… gotova!
-Kako to misliš?-Nikola ga upita.
-Neće ta više veštičariti,saznali smo šta radi.
-Ono kad je Kovi bilo loše?-upita ga zet.
Đorđe klimnu glavom a Petar upita:Pa šta je to bilo?
-Koviljka legla uveče da spava,Milan nije bio tu.Prošla ponoć,Kova kaže:Vidim u mraku mačije oči.Krenu mačka da reži i da me grebe.Ja nekako nađem nož i ubodem je u šapu.Ona pobeže.Sutradan svi vidimo Isidori ruka zavijena.Pitamo je šta joj je,ona kaže isekla se.Ma nisam zbog toga rekao da je gotova.
Milan se sad ubaci:Jel zbog onog?
-Jeste.Milane sad pričaj ti,Nikola daj rakije.
-E ovako.Ja sam tad bio kući.I došlo jutro a Isidora ne ustaje.Đorđe se doseti šta može biti pa je on i ja okrenusmo naopako dok je spavala.Probudila se tek oko podneva pa je isprebijao ko mačku.
Đorđe sleže ramenima:Nije da nisam.
Nikola ustaje:Svanjava.Odo’ ja.
Petar mu se pridruži:Idem i ja.Vidimo se.
Pozdraviše se i krenuše kući.Milan i Đorđe sačekaše drugog vodeničara pa krenuše i oni.
Dođoše njih dvojica pred kuću i videše da Isidore nema.Koviljka izađe čim ih vide.
Đorđe je upita:Gde je?
-Pobegla.Poče samo da vrišti i trči.
Odoše do njene kuće.Milan vide na prozoru kako Isidoru Dušanka davi.
-Doaka veštica.-Milan prošaputa.
-Bog da prosti bilo je i vreme.-Đorđe se prekrsti i odoše nazad kući.
*Napomena:Ovo je nešto kao eksperiment priča.Nikad nisam pokušala da napišem strašnu priču pa je iz te činjenice na kraju nastala ova priča…
