Transfer bez povratka

1. Između dresa i srca

⚽Nemanja⚽

~Kad me pogledala, zaboravio sam kako se diše~

Došao sam na sastanak sa upravom, očekujući uobičajenu proceduru: razgovor o ugovoru, planovima za sezonu, možda neka dosadna analiza igre.

Ali, ono što nisam očekivao, ono što me pogodilo kao grom iz vedra neba, bila je ona. Sedela je na kraju stola, elegantna, ozbiljna, sa hladnim, poslovnim izrazom lica. Oči su joj bile poput munja i imala je pogled koji govori: Ne nerviraj me, ako me iznerviraš, pretvoriću ti život u pakao.

Ko je ona? Šta ovde radi? Svi su se pozdravili, a ja sam stajao kao skamenjen dok mi nije prišla i pružila ruku: Valerija Andrejević.

Rukovali smo se. Toplina i mekoća njenog dlana bila je u suprotnosti sa tim ubilačkim pogledom.

-N…Nemanja Vuković – promrmljao sam.

Ona me pogledala i klimnula glavom: Znam ko si. Volela bih da znam i šta misliš da radiš na terenu kad promašiš zicer.

Au brate mili.

Ne znam šta me je jače pogodilo: njen pogled, stav ili to što je odmah ubola moju najjslabiju tačku.

Ljudi iz uprave su se nasmejali, neko je prokomentarisao da je Valerija odrastala uz fudbal, da je preuzela deo kluba od oca i da bolje poznaje igru nego pola trenera.

Meni je bilo jasno samo jedno: ova žena nije obična. Ovo je žena koja će mi ući pod kožu. A to nikako nije bilo dobro po mene.

💜Valerija💜

~Prvi utisak? Lik koji voli da šutira bez smisla~

Sedela sam u sali za sastanke, čekajući našeg novog napadača. O njemu sam već znala sve. Nemanja Vuković – talentovan, ali tvrdoglav. Brz, ali previše samouveren. I što me najviše nerviralo: šutira kad ne treba, umesto da doda.

Vrata su se otvorila i on je ušao. Sportski građen, sa onim opuštenim stavom tipičnim za igrače koji misle da su šmekeri.

Okej Valerija, bez predrasuda.

Prišla sam mu i pružila ruku: Valerija Andrejević

Uhvatila sam njegov pogled, kao da je udario u zid. Treptao je kao da pokušava da procesuira sve informacije.

Ajde momče, nije kvantna fizika, samo rukovanje.

-N… Nemanja Vuković – rekao je konačno kao da ne može da se seti kako se zove.

Odmah sam prešla na stvar: Znam ko si. Volela bih da znam i šta misliš da radiš na terenu kad promašiš zicer.

Trenutak tišine. Ekipa iz uprave se nasmejala, a on se malo zbunio. Zadovoljno sam se oslonila na stolicu.

Prvi susret je prošao bolje nego što sam očekivala. Jedino što tad nisam znala, da će taj isti čovek jednog dana postati moj muž.

~Prvi susret sa Vladimirom~

⚽Nemanja⚽

~Kad shvatiš da tvoj šef zna za tvoje promašaje~

Dobro, očekivao sam da će prvi susret biti neprijatan. Ali ovo…ovo je bila katastrofa. Ušao sam u njegovu kancelariju, a on je već sedeo za stolom, sa ozbiljnim izrazom lica.

Valerija je stajala sa strane, prekrštenih ruku,veselo posmatrajući kao da čeka vatromet.

-Nemanja Vuković – rekao je Vladimir i naslonio se na stolicu.

-Da gospodine Andrejeviću.

Pogledao me kao da me skenira rendgenom: Znaš, pratim fudbal ceo život. Obožavam ovaj klub, kao i ti. Ali znaš šta ne volim?

Guknuo sam jedva: Šta?

-Kad neko na utakmici šutne pravo u golmana umesto da doda loptu boljem igraču!

Čuo sam kako se Valerija tiho kikoće.

Od svih mogućih razgovora, morao je da počne ovako.

-Uh, pa znate, odluka se nekad donosi u deliću sekunde i…

-U deliću sekunde si nas koštao tri boda protiv Zvezde pre dve godine – hladno me prekinuo.

-I crveni karton na derbiju. Baš lepo Vukoviću. Ja ne znam ko je izglasao da tebe opet vratimo? -Valerija se ubacila.

-Dosta! Šta je bilo – bilo je. Nemanja je sad stariji, ozbiljniji i zaslužio je drugu šansu – Vladimir je presekao.

-Hvala Vam gospodine Andrejeviću.

-Ali pazi se nje. Ona je već sad opasnija od mene. I još nešto… nemilosrdna je kad se gubi. Pazi se sinko i dobrodošao u klub.

Shvatio sam, neće mi biti lako ni sa njim ali ni sa njom.

💜 Valerija 💜

~Tata voli Nemanju. Samo što on to još ne zna~

Kad je tata upoznao Nemanju, znala sam da će to biti zanimljivo. Jer, moj otac je ponosni vlasnik kluba. Voli fudbal, živi za utakmice i nikad ne oprašta promašaje.

Nemanja je ušao u njegovu kancelariju sa izrazom deteta koje očekuje kaznu jer je razbilo prozor. A tata? On je odlučio da mu odmah stavi do znanja ko je gazda.

-Znaš šta ne volim? – pitao ga je smrknuto.

O, ovo će biti zanimljivo.

-Kad neko šutne pravo u golmana, umesto da doda loptu boljem igraču!

Nemanja se zaledio. Videla sam kako pokušava da nađe pravi odgovor.

Tata je nastavio: Koštao si nas tri boda protiv Zvezde pre dve godine!

Prsnula sam u smeh i nisam mogla da se suzdržim: I crveni karton, na derbiju. Baš lepo Vukoviću. Ja ne znam ko je izglasao da tebe opet vratimo?

A onda me tata izgrdio. Nemanja nije znao da ga moj tata u stvari voli. Samo što mu to još uvek neće reći. Prvo mora malo da ga maltretira.