Zario sam umorne prste u pesak poda mnom, poput radoznalog deteta, opčinjen njegovom bojom i toplinom. Želeo sam da upijem taj osećaj beskonačne dubine, koja kao da skriva nešto sveto, ono što nije namenjeno običnom smrtniku. Voda je nadolazila u talasima praveći refleksiju na obali, u kojoj sam prvi put, posle mnogo godina video svoj odraz. I ranije sam razmišljao o životu i njegovoj prolaznosti, ali uvek na drugačiji način i sa sve manje hrabrosti. Ne mogu, a da se ne zapitam, da li ću ikada saznati ko sam ja? U snovima često plovim nekim tamnim vodama daleke prošlosti, kojoj ne nazirem kraj. Kada se probudim, telo mokro od znoja me podseti da su ti dani zauvek nestali. Napušta me snaga koja je nekada pripadala strastvenom mladiću, a njeno mesto uzima bol. Nije to fizička bol jednog običnog starca, već sveprožimajuća sila – ona vrsta tuge koju nazivamo žal. Ali jednom je negde, neko rekao: Dame i gospodo, molimo Vas za strpljenje, predstava ne počinje dok se sva svetla ne ugase.
