Odavno papir stoji prazan, ako ovo po čemu pišem i može da se naziva nekakvim papirom. Zato, hoću da ga ispunim, da ne bude više dosadno beo, ali i kad je beo, on je zapravo tmuran, prazan i dosadan, pa i usamljen. Nekako, kad ga gledam takvog, imam utisak da bi i on svašta da kaže, da strese tu belinu sa sebe, da pokaže svoje šare, svoja slova, svoje misli. Da se oslobodi!
Gleda me, pravo u oči, zaslepljuje svojom belinom kao da hoće da mi stavi do znanja da naslućuje o čemu bi, nas dvoje mogli da pišemo. Ali, ta rasprava, to pisano nadvikivanje još ne počinje. Možda zbog toga što se nismo dugo videli. Potrebno je izvesno vreme da pohvatamo šta je ko radio u međuvremenu, da opet budemo na istim talasnim dužinama da bi mogli bez rezervi da iskažemo svoje misli.
I, kao što to obično biva, nešto se desi da još malo odloži to povezivanje, tu iskrenost koju smo namenili jedno drugom. U svakodnevici koja je mene preplavila, odjednom je na ringli pokipelo mleko. Naravno, skočila sam, da sklonim šerpu sa ringle, umanjim štetu i obrišem šporet. Papir, kao da me podsmešljivo gleda, čeka da vidi šta ću, kako ću sada i koliko će mi vremena trebati da se priberem i vratim u ono zbog čega sam ga i uzela. Kao da mi govori: „I, ti hoćeš da pišeš, MENI da pričaš o nekim dubokoumnim stvarima, a neko mleko tamo, odvlači ti pažnju. Mislim da moraš da izabereš, draga…“
-Šta da izaberem? Pa, ja moram i da živim, to mleko mi je potrebno da funkcionišem, da sipam u kafu, da nahranim mačku. Ja volim da pijem mleko.
-Da, ali ne žudiš za mlekom koliko žudiš za nekim drugim stvarima… Za pisanjem, za pažnjom, za uspehom, za ispunjenjem…
-Ma hajde, ti mi pričaj o čemu ja žudim!
-Žudiš, draga, čezneš, to te izjeda, sve to što se godinama skuplja u tebi hoće da eksplodira. Ja jesam godinama bio prazan, to je tačno. Ali, ne zaboravi činjenicu da sam svih ovih godina bio među papirima koji su bili ispunjeni tvojim ranijim pričama, misliš da iz svega ništa nisam mogao da shvatim? Nemoj da me potcenjuješ!
Zaćutala sam. Oči su mi se napunile suzama, ali ništa nisam mogla da kažem. Misli su mi jurile kroz glavu, nisam mogla da se skoncentrišem pa sam ćutala. Osećala sam se posramljeno, ogoljeno. Isto kao što je on izgledao ogoljeno pre nego što sam počela da pišem. Bio je u pravu. Kako smo samo slični! Na sličan način nas drugi vide. Ali, iza tih naših fasada, eto, kriju se sva naša osećanja, sve naše želje, stremljenja, istine. I nije teško, bar ne između papira i mene da to podelimo, tu smo, samo on i ja, prazna soba… Potrebno je samo…
Ipak, svesni smo oboje da sve što ode na papir, neće tamo i ostati. I papir i ja imamo istu želju – da nas čitaju.
Čini se da je on nestrpljiviji od mene, počinje prvi. Najpre o dodirima. Voli kad ga dotiče olovka, nekada, to je bilo bolno udaranje slova pisaće mašine a sada, od kada je elektonski, dotiču ga senzori koji po njemu ispisuju slova. Nisu to, za njega, samo slova. Tako, pretočena u rečenice, u priče, izmišljene ili stvarne, prerađene, njemu govore o nekakvom svetu. Nije ni bitno da li je to stvaran ili izmišljen svet, bitno je da se nešto dešava. Bitno je da li će mu emocije zaparati tu hladnu belinu, hoće li uspeti da ih izdigne iz svoje ravni, pretvori u rezbarije koje će, opet, dotaći nečije srce. Nije samo pisac taj koji napiše tu priču, ja moram da budem medijum za prenošenje. Ako papir ne zna da prenese napisanu priču, nije dobar, nije pravi. Mislio je da ni svaki papir nije za svaku knjigu. Sve mora da bude dobro uklopljeno kako bi na pravi način upilo piščeve reči i na pravi način ih prenelo dalje.
Najviše voli dodire ruku, ako je već pretočen u knjigu. Ruke koje listaju u knjižari ili biblioteci, ruke koje nestpljivo okreću stranice u polumračnoj sobi, gde ga osvetljava samo čitačeva lampa. Voli čak i dodir poneke suze, maženje nečijeg kažiprsta ili palca preko pasusa ili rečenice koja im se izuzetno dopada. Voli osećaj gladnih, radoznalih očiju onih koji čitaju. Voli osećaj zadovoljnih očiju kada pročitaju knjigu pa se povremeno vraćaju na neka obeležena mesta, da pogledaju ponovo, pročitaju ono što je na njih ostavilo najjači utisak, pokušavajući da vrate osećaj koji su imali dok su po prvi put čitali knjigu.
-Ako razgovaramo i ako se otvaramo, ja bih da čujem tebe.
Iznenadio me i uplašio. A znao je da će tako biti, da će mi zastati knedla u grlu. Ali znao je i da ću, oznojene dlanove obrisati o kolena i drhtave prste spustiti na tastaturu.
S vremena na vreme, ja uzmem papir, napišem ponešto. Nisam potpuno slobodna i ne sviđa mi se uvek to što pišem. Nisam više ni u fazi da mogu da se potpuno prepustim fantazijama i da sve što u pravom životu ne valja, zaboravim, izmislim neki novi svet i pobegnem ili, suprotno, napišem baš to što boli i tako se oslobodim.
Ja odlično znam šta bih napisala. Svesna sam svega što me muči, nisam to uobličila u misli pa da ih sad prospem po papiru, ali još uvek imam neke unutrašnje stege koje zadržavaju sve boli. Mislim da dobrano doprinosim tome, mislim da želim da me boli. Znam, kad bih sve pustila da proživim i shvatim … nisam sigurna kako bih se nosila s tim. Da li će boleti još više? Da li je to što sam godinama zadržavala, čuvala i krila, samo odlaganje i čekanje pravog trenutka da sebi zadam finalni udarac?
A bilo je mnogo prilika, čak i pokušaja da pišem. Ako ništa drugo, pre godinu dana, bolnica. Mogla sam da pišem, noćima nisam mogla da spavam, razmišljala sam, i – ništa. Umesto toga, čitala sam, čak mi je i to teško išlo. Posle toga, oporavak kod kuće, dva puta duže nego vreme koje sam provela u bolnici. I opet ništa, danima sam gledala filmove, serije, igrala igrice. Najzad, počela sam ponovo da radim i to mi je definitivno odluzelo svaku mogućnost da bilo šta započinjem.
Vidiš, to su stvari iza kojih se krijem, kojima se branim. Ne znam zašto su to prepreke, ali ja ih zovem preprekama.
-Da, i sada to radiš, kaže mi on. Pišeš tu o nekakvim razlozima, tražiš opravdanja, a izgledalo je kao da ćeš u sekundi sve reći. Ti si kukavica.
-Možda.
I nastavljam da ćutim. Ipak, misli su tu. Nekako, dok sam pisala i gradila još jedan od zidova oko sebe, unutra su se sklapale i rečenice, čitavi pasusi, možda i priče.
-Razumem te, na neki način, kaže mi papir. Nadao sam se da ćeš ovoga puta uspeti, da ćeš se osloboditi. Umesto toga, iako sam našaran gomilom reči, i dalje sam prazan. Šteta.
Priča je objavljena u zbirci grupe autora “Krik”, istoimene izdavačke kuće – Udruženja građana, Beograd, 2016.godine.
