Mojoj Vesni
U polju Božura onaj si
što rosom poji sve.
Geometrijom latica života
iscrtavaš sne.
Zagrljajem i potezom četke,
duše hrane tvoje ruke retke.
Iskra si sjajna u tvojim potomcima
Eonima unazad umivana
sedefnim gorskim potocima.
Planinski dah u plućima
osećaj je pored tebe sedeti.
Treni takvi-kakvi
nikad neće bledeti!
Vidim li u letu hrabrog Mišara
tebe ću se, ptico, setiti!
Tvojim stopama kad idem,
dobrotom se zlu mogu svetiti.
Oh, lepote li, Vesna moja,
biti ti!
U živote drugima tako sleteti
da te se u molitvama
i pesmama Njegovim,
Anđeli ne zaboravljaju setiti!
