Glavnim sokakom odjekuju fanfare i trube,
Goč svemu daje onaj radosni, svečani ton,
Na svadbenim kočijama, mladenci se ljube,
Po truckavoj kaldrmi čuje se kopita zvon.
Opšta radost širila se mojom ulicom,
Svatovi su je sejali pesmom i uzvikom,
Ko onaj klinac sa čarobnom frulicom,
Što hipnotiše miševe svojom muzikom.
Samo, ja sam, ipak, znao prozreti tu čin,
Pogled mi se, na tren, u daljini gubio,
U sebi vodio sam bitke da ostanem fin,
Mada svoj sam rat već odavno izgubio.
O, zar tebe slavlje ne čini srećnim?
Prekide me stari drug u pola misli,
Veliku tugu pokrih osmehom većim,
Stara muška fora – samo zube stisni.
Nisam ja zao, nit me boli tuđa sreća,
Al crni mi se oblak širi zemljom celom,
I planina briga pade mi na pleća,
Kad prepoznah jedne usnice pod velom.
Dobro sam znao svaku brazdu na njima,
Jer tu sam urezao svoje prve stihove,
Sećam se ko juče, onih varnica i dima,
Kad prvi put poljubih vrhove njihove.
Prepoznajem taj osmeh pod nosićem,
Jer noćima sam budan tražio sitnicu,
Smišljao fazon, davao se celim bićem,
Da izazovem taj sjaj na njenom licu.
I noći sam mnoge provodio u bdenju,
Opijen mišlju da se osmehnula zbog mene,
I zanesen, mnoge pesme pisao u htenju,
Da opišem taj čudesni osmeh jedne žene.
Zato mi pesma svatova srce puni tugom,
Jer pevaju tu pesmu sa imenom njenim,
Koju ja napisah, o njoj, o kome drugom?
Da je pevam kad pođem da je ženim..
Da l je kasno da je iz te gužve otmem?
Da na belom Doratu presretnem kočiju,
I vratim je nazad u naš dvorac otmen,
Ili da je pustim da mi ode ispred očiju?
Kako se svi snovi za dan svedu na ovo?
Sa sedmog neba raja, u dno ada za tren,
Nekad se ljubav svede na jedno slovo,
Ali nikad ne nestane sa srca trag njen.
Upravo to je okidač svih mojih jada,
Jer ludo srce uvek protiv pameti radi,
I čini da se uvek srećnom kraju nada,
Kad pamet nadu sruši, ono je opet gradi.
A zarad srećnog kraja naše priče,
Nek joj sito na krovu ne ostane nikad,
Nek joj bršljan svuda oko kuće niče,
Ako joj slučajno na um padnem ikad.
Kad god sklopi oči nek ugleda moj lik,
I kad je pitaju, nek joj obraz porumeni,
Svaki tuđi dodir nek joj ostavi plik,
I sve nek joj bude k’o što beše meni.
Kad bih bar mogao to stvarno da želim,
Da je iskreno kunem i ne volim više,
Bar da je nisam sreo pod jasenom belim,
I pod kaputom krio od oktobarske kiše.
Al bilo je lepo, bar na kratko, biti njen,
I možda reći će da imao sam um dečji,
Al vredelo je mesecima čekati na tren,
Da pesnika u sebi slažem da je nečiji.
Biti nečiji, biti voljen, znači biti svoj,
Al ne bilo čiji, nego upravo i samo njen,
Koja jedina imala je po mojoj meri kroj,
Toliko meni slična, k’o da beše moja sen.
I to je ono što priči daje smešan ton,
Što i sad kad otišla je, bih pevao o njoj,
I dalje sam onim istim greškama sklon,
Očas posla na srcu stvorim kratak spoj.
I to je tako, nemam za šta da je krivim,
Ni malo nije lako voleti ludog pesnika,
Što, zaluđen bojama, hodi svetom sivim,
I svakoj jeseni je jedan od prvih vesnika.
Moj svadbeni dar biće pesma, šta drugo,
Ali ne kao druge, presedan za opus moj,
Nakon svih onih pesama, dok je voleh dugo,
Biće to, ona, poslednja pesma o njoj!
Pesma beskrajno duga, kao i naša priča,
Ona kojoj se ni s kraja ne nazire kraj,
Koja svaku onu sitnicu, ko lupa, uveliča,
Da ispita joj vrednost, autentičnost i sjaj.
