Skaradnost mi je bojila godine, skarodnosti moje domovine. Ulepšavala trenutke samoće, ispunjavala sobe kad je bilo važno. Skarodnosti moja postalo je nevažno.
Daleko si od mene i nije mi te žao, ostavila si svoje ožiljke i izdržao golgotu, a još uvek nisam pao.
Sad me ona drži za ruku i obećava mirnu luku, sada me ona grli hrabro donosi sa sobom ono što je glavno. Sada više ne mislim na sebe kao na pojedinca obezglavljenog već hrabro sa štitom se vraćam kući gde me čeka moje sunce obojeno.
Skaradnonosti nisi više lepa skarodnosti jaši drugog čoveka mene zaobiđi u dalekom luku skarodnosti sada me ona toplinom svojo greje i otklanja tamnu buku.
