Razapeh se, neplanirano, između dimenzija,
između plavetnila i magle,
između onoga što čujem i vidim i onog
što, duboko u sebi, snažno osećam.
Pošto mi se istine i iskustva razilaze,
moram da biram između prihvatanja
ove podvojenosti, balansiranja
između ponuđenih realnosti,
i života u potpunoj istini, koji je nemoguć.
Zato vazda jadikujem kao narikača
na nepoznatom grobu.
Pokojnik je stranac, ali smrt kao smrt,
stari je prijatelj.
Pitam se,
žalim li za istinom ili žalim zato što,
znajući da ona postoji,
osećam da moram joj težiti,
svagda je izricati,
da ne mogu živeti laž
kao da je istina, glavom i bradom?
I da li je moja povremena želja
da ostanem u magli, sanjiva i uljuljkana,
kukavičluk ili prosto lenjost?
I kako da, naviknuta na večno traganje
i pronalaženje, prihvatim činjenicu
da na neka pitanja odgovora nema
i ne može ga biti
sa stanovišta ovog mog bivstvovanja
u ljudskom obličju, ograničenom
i beznadežno konačnom?
I da je možda za mene i dobro to
što mi ostaje daleko izvan dosega?
Razapeh se, neplanirano, između dimenzija.
I sad moram da projektujem most
između njih.
