„Само немој да гледаш у њиховом правцу, гледај пред собом. Видиш да реже на тебе, разбиће те, молим те, немој да гледаш“, говорио сам себи.
Била је тиха ноћ, пред зиму. Дим који се надвијао из димњака, чини и се и над целим градом утапао се у маглу. Корачао сам дуго улицама, биле су тупе, празне, али су имале ту боју, тамноплаву, док је понегде одсијавало наранџасто-црвено улично светло. Упркос магли, успео сам да видим те боје. Кад се спусти магла, увек сам осећао радост. Моја би плућа била мало стиснутија, вид замућен, ваздух сувљи. То би био један од ретких случајева да их није изазвала бука у грудима или страх.
Нисам их погледао. Али нису ни они као пси. Свакако су скочили на мене. Режање се претварало у тишину, и онда кад је главни дао знак, у усхићени урлик.
Каква изведба, помислио би човек да су добили неко просветљење. За секунд мој крик био је за терцу виши од њиховог урлика.
У граду су ме звали Чепркалом. Нисам то био. Само сам знао да се крећем ноћу по забитим местима, где су обично сви одлазили по своје маске, пуштајући их коначно са ланца. Маске се утапају у ноћ као дим у магли, али су лица такође препознатљива као улице. Претпрошлог петка, ноге су ме повеле до старе окретнице, близу пијаце. Никада раније нисам тамо боравио. Узео сам претходно у „Пчелици“ флашу јефтине водке и кренуо да се утопим у ноћ.
„Чепркало, знамо ко си. Па неће да ти се исплати твоје чепркање“, пљувао је по мени најкрупнији од крвожедних. Обично у тим моментима људи мисле на своју смрт. Ја сам мислио на то како сам ја пљувао сваког у Градској болници након што су ми на породилишту саопштили да ни супруга ни беба нису издржале порођај.
„Лопови, убице, нисам вам гурнуо евре, пууу“…“Пууу глупане, видећеш своје“, надовезивали су се на моје мисли. Видео сам, били су у праву, да нисам истеривао правду, да сам гурнуо евре које немам… „Говори, слабићу, шта си видео!?“
Заиста, као и сви слабићи, ипак сам се и ја мислио на своју смрт. Биле би ту…
Ипак сам одлучио да прескочим капију и одем на пијацу. Успут сам направио пар рупа на секундхендираној јакни, негде сам се можда и посекао, али и кожа ми је била као из секунд хенда. Помислио сам како је пијаца идеално место, буквално никог није било сем мене. Увалио сам се између две тезге које сам, из не знам којих разлога, доживео као свој бедем, тако да сам се испружио и отворио своју флашу Балтика. „Пустите ме да уђем унутра! Јадранкаа!? Зашто вришти маму вам вашу!?“ Јадранку нисам ни чуо ни видео. Био сам слабић, седео сам покисао пред операционом салом чекајући да све буде у реду. „Мрзим те, Драгане! Мрзим те, говедо!“ Јадранка није вриштала, била је под тоталном анестезијом, нити сам ја пробијао врата сале да је видим. Тргнуо сам се.
Овог пута осетио сам оштар ударац испод ока. „Говори шта си видео!?“
„Најпре сам чуо…врисак, дозивање у помоћ“. Сад су ми попут магле избили ваздух из плућа, и ја сам вриснуо. „Добро…видео сам да сте је оборили. И јесам, видео сам за кога“
Кренуло је шутирање у стомак, у главу, у ноге. Стомак ми је био у фокусу, знао сам и зашто.
Спустио сам флашу полако да ме не би чули, а онда сам полагано издигао главу над бедемом. Четворица су је извлачила из црног Аудија. Један од њих је онда пришао и отворио врата петом. „Псето“, одмах сам га препознао. Био је то син начелника полиције, малолетан. И она је била малолетна. Срце је почело јако да ми лупа.
Стражњи улаз пијаце био је без капије, сетио сам се да ми се рођака чија је тезга с оне стране жалила да не вреди да закључава робу – све покраду.
Кренуо сам да лупам из све снаге песницама по металним тезгама, тргли су се. Псето се увукло у свој Ауди, двојица су остала да држе девојку, а двојица су кренула према мени.
Узео сам Балтик и бацио га у њиховом смеру, урликао сам заједно са девојком. Мали је затрубио, ови џибери су бацили девојку, а ова два су устукнула и потрчала ка ауту. Шмугнули су, у секунди – као да ничег није било. Над тим ништавилом, дисали смо тешко девојка и ја. „Ћеро, ћеро, хајде, устај готово је“, приближавао сам јој се. „Ћеро!“ Приметила је да прилазим, устала и кренула да трчи. „Немојте! Не приближавајте се! Не знате!“ Стао сам и пустио је. Знао сам – нисмо могли ништа, а да не буде горе за њу.
Дисао сам полако. Магла је за мене одавала утисак пространства зато што није дозвољавала да се види потпуна ограниченост овог града. Увек сам чекао да видим шта ће бити иза, и даље, иза…У том ишчекивању стигао сам до краја града, близу гробља. Магла је наравно указивала да и иза гробља има нечег. Упутио сам се, на старо место. До мојих, водила је утабана стазица, уз стазицу неко је поставио клупу, планирао сам да седнем кад сам приметио четири сенке из њеног правца. То је уобичајено, помислио сам. И ми смо се као клинци овде крили да бисмо попили или запалили који џоинт. Синуло ми је. Нисам више дисао полако. Немогуће, мислио сам да ме нису препознали. Како!? Умириво сам се, за сваки случај да ипак нису.
Стомак се грчио, осетио сам крварим. Успео сам да гурнем руку у џеп, чепркао сам дуго у њега док нисам схватио да евра нема. Нема пара! Убиће ме.
Сунце је било зубато и довољно јако да угризе отекле очи. Као и улична светла, наранџасто-црвена, указивало је на тамноплаву боју моје коже. Није било први пут да моје лице постане као улица.
