Сунце, звездо ти сјај, да
Прође сив, дуг и тежак дан.
Из даљина чуо се вапај,
Будио нас зимски сан.
Далеко на јастуку белом спавај,
Пробудиће се на топао пролећни дан.
Дуго чезнем да је будим,
Леденим погледом зиму кудим,
Нестрпљиво да је пробудим,
немам додир и начин да се усудим.
Звездо, са руку ми лед отопи, да
Постоји начин да је додирнем.
Звездо, лед истопи,
У хладне воде вечитих чежњи, да
Потекну у реке
И уместо суза њима их натопи.
Све моје вечне чежње утопи
И моје срце постави на место са њеним да се стопи.
