BLUZ IZ VRTIĆA
Pet godina je premalo za bunt,
ali ne i za
besmislenost laganja.
Sve počelo je u vrtiću
za vreme popodnevnog spavanja.
I kao i uvek, niko ne spava,
smeju se, galame svi.
Iznenada,
vaspitačica uđe,
svi na jastuke padnu,
ostaneš samo ti.
I jasna misao u mladom umu,
evo, pamtim je i sad :
Zašto bih se pravila da spavam
ako sam galamila do tad?
Šta je loše u tome?
Čemu ta erupcija ljutnje i besa?
Možda zbog nedovršene popodnevne kafe,
univerzalnog leka
protiv problema i stresa?
Možda zbog pijanog muža?
Možda zbog bolesne majke?
Možda zbog samog života
koji ne liči na priče i bajke?
Pa ipak,
pet godina je premalo za bunt,
ali je premalo i za verbalno nasilje.
Za pretnje davljenjem,
za pretnje zatvorom.
Zaboraviti nije lako
čak ni mnogo godina kasnije.
Tu su i batine preko pokrivača.
Ne ubija ta bol,
ali je s vremenom sve jača.
I sve više kida.
I sve više reže.
Komada lepa sećanja,
za loša se veže.
Na njih se nakalemi još mnogo tuge.
Greška se za greškom
gomilati stane,
pa onda blistave zvezde i duge
zamene mrak i trnovite grane.
I počneš da se plašiš čak i da dišeš.
guše te dimovi i vazduh svež.
i kad ti neko drugo biće priđe
sklupčaš se,
i isušeš bodlje.
Postaneš jež.
