Na šahovskoj klupi

Koračao je krivudavim putem, odeven u belo, na mestu koje nikada ranije nije video. Magla i hladnoća obavijale su mu telo tako da mu se činilo da ostaje bez daha. Bio je sam i uplašen. Pokušavao je da dozove pomoć, ali njegove usne su bile neme. Zvonjava starog budilnika, kupljenog još davne 1973. godine, prekinula je san gospodina Nikole, učitelja u penziji. Lagano je spustio ruku i pritisnuo metalni taster na vrhu budilnika, onaj što zaustavlja vreme na trenutak.

Osetio je olakšanje, jer je zvonjava okončala noćnu moru koja ga prati svake večeri od kada je izgubio prijatelja. Pokušavajući da se orijentiše u vremenu, još uvek preplavljen strahom, Nikola je shvatio da je tog dana bila subota. Subota je bila njihov dan.

Subotom bi odlazio sa prijateljem na Kalemegdan da igraju šah. Možda, na nekom drugom mestu, ako takvo mesto postoji, njegov prijatelj sada igra šah sa nekim drugim. Nikolin prijatelj nije izdržao bolest koja se pojavila naglo, virus o kome niko nije znao mnogo. Od tada je prošlo dosta godina, a Nikola i dalje nije želeo da prizna da ga boli.

– Nisam tužan, sve je to život! – govorio bi kad ga neko upita.

Izgovarao je iste rečenice, kao pravila igre koje se ne dovode u pitanje. Govorio je sebi ono što je govorio i drugima. 

Međutim, te aprilske, snene subote, nešto se u njemu promenilo. Stavio je šešir, uzeo štap i laganim korakom krenuo ka Kalemegdanu. Koraci su mu bili teški. Činilo mu se da hoda decenijama. U mislima je premotavao slike svog života, kao traku filma. U tim slikama bio je i on, njegov najbolji prijatelj. Na licu su mu se smenjivali obrisi staklića davno razbijene radosti.

Kada je kročio stazama Kalemegdana žurnim pokretima očiju je trazio slobodnu klupu. Ugledavši je, požurio je, ali ga noge nisu služile kao u onim vremenima, kada je sa prijateljem šetao tajanstvenim i velelepnim stazama Beograda. 

Polako je seo na klupu, duboko udahnuo i u mislima se izgubio.

Satima je nemo posmatrao u šahovske figure. Zurio je u crno-bele kvadrate. U njima je video ruke koje su nekada pomerale lovca. 

U tom trenutku, Nikoline oči su zasuzile. To je bio prvi put da je priznao da ga boli. To je bio prvi put da je dozvolio suzi da kane. Kanula je baš tu, na istom mestu gde je upoznao prijatelja. Zadržala se na crnom kvadratu. Pustio je da se upije u drvo.

– Kada pustiš, bude lakše! – govorile su dve devojke u prolazu, dok su koracima klizile niz stazu, kao da ih je vetar nežno proveo baš pored klupe na kojoj je sedeo Nikola.

 – Eh, da mi je to neko ranije rekao! – naglas je izgovorio Nikola, više za sebe nego za svet, dok su ptice cvrkutale nad krošnjama starih lipa.