Iza sedam gora, iza sedam mora, iza sedam dolina, prostiralo se mesto u kome su sve nijanse odavno izbledele. Taj tajnovit grad se zvao Ahromatija. Okruživale su ga reke boje razvodnjenog katrana, nebo boje pepela i zidine koje su izgledale poput mokrog kamena. To je bilo mesto u kome su se ljudi rađali i živeli u sivim tonovima. Niko se nije ni sećao da je ikada postojalo nešto drugačije.
U srcu trga od betona i modre prašine živela je devojka po imenu Iris. Njeni dani su uvek bili isti. Iris je svakog jutra ustajala u šest i dvadeset tri, jer je tako pisalo u ,,Pravilniku o ritmu”, oblačila se u jednobojnu uniformu boje olova, jer je tako bilo propisano u ,,Zakonu o sličnosti”, odlazila je na posao u „Industriju Neutralnosti“, kompaniju u kojoj su se donosile odluke o tome da sutra mora biti isto kao juče.
Radila je za sivom pisaćom mašinom, čije su tipke zvučale kao glasni udarci kapi kiše na metalnom krovu. U kompaniji niko nije progovarao, jer je konverzacija bila zabranjena ,,Uredbom o ćutnji”. Radno vreme se završavalo u šesnaest i trideset sedam, ni minut kasnije, ni minut pre. Susreti zaposlenih su bili bez izraza lica, bez pozdrava, bez slučajnih pogleda. Ljudi su bili uredni, savršeno uštirkani, a čitavi njihovi životi su mogli da stanu u jedan isti okvir.
Iris je napamet znala svaki svoj korak, svaku senku i svaku nijansu monotonije. Ipak, negde u dubini duše, osećala je da postoji nešto što želi da pojuri napolje, neki tračak nade koji pokušava da se pusti kao zmaj na vetru i veselo zavijori.
Jednog dana, kada je izlazila iz ,,Industrije Neutralnosti”, Iris je čula zvuk koji nije umela da prepozna. Okrenula se i videla muzičku kutiju bačenu nasred ulice. To nije bilo dozvoljeno “Pravilnikom o ritmu”. Odmah je pohitala da je pomeri, ali gle čuda, čim je stavila na svoj dlan osetila je bljesak u stomaku, a potom su se u celom njenom telu javljali doživljaji koje nije mogla nazvati nijednim imenom. Nešto joj je govorilo da više ništa neće biti isto. Bila je u pravu.
Te noći, kada je usnila san dogodilo se nešto neočekivano. Umesto večite sumaglice bez likova i zvuka, u njenom snu se pojavila figura u boji, osoba ogrnuta crvenim plaštom, koja je u rukama nosila baklju. Iris joj nije videla lice, ali je jako poželela da krene za njom. Poželela je da prati crveni plašt koji je lepršao u njenom snu. Krenula je za njim, nesigurno i strašljivo. Dok je koračala imala je doživljaj kao da hoda putem na koji nikada nije smela da kroči. Figura se kretala sve sporije i sporije, pa je tako i Iris usporavala svoje korake.
Počela je polako da okreće glavu levo-desno osmatrajući okolinu. Iza sive kulise pojavili su se šareni obrisi, plavetnilo neba, zelena polja i ljubičasti cvetovi. Osoba u crvenom plaštu se okrenula naglo, pokretom ruke skinula kapuljaču i pogledala Iris pravo u oči.
Iris je vrisnula. U istom momentu se našla u sedećem položaju na krevetu boje metala. Bila je u svojoj sobi, sama, ali u mislima joj je i dalje ostala slika lica osobe u crvenom plaštu. Ta osoba je imala njen lik, ali je ipak bila drugačija. Oči su joj odavale poverenje, bile su duboke i plave, kao okean. Usne su joj bile crvene kao zrele trešnje, a kosa plava poput zlatnog klasja. Ta osoba je bila ona, samo u boji.
Taj trenutak je zauvek promenio njen život. To je bio prvi put da se Iris zapitala da li postoji neko bolje mesto, mesto koje ne liči na Ahromatiju, mesto gde će doživeti boje i gde će videti sebe u boji.
Dobro poznati zvuk starog budilnika je otkucao šest i dvadeset tri, pa je Iris morala je da napusti svoj dom. Krenula je po istim putanjama kao i uvek. Na prvi pogled se činilo da je sve isto, ali zapravo ništa nije bilo.
Kada je izašla na ulicu primetila je zeleni list cveta koji niče na ispucalom zidu, reku koja se preliva u plavičastim tragovima i Sunce koje se presijava u zlatnim tonovima. Srce joj je kucalo brže nego što je ,,Pravilnik o ritmu” dopuštao.
Ljudi su prolazili pored nje kao senke, nesvesni da postoji nešto više. Dok je osećanje krivice oblivalo iznutra, Iris je imala dilemu da li da podeli sa svetom tajnu koju je san otkrio. Došlo joj je da vrisne, ali nije imala snage. Nije bila sigurna da li je sve što se dešava realno ili je i još uvek u snu. Zato je krenula ulicama polako, obazrivo, dodirujući zidove, kamene stepenice i olovne ploče, kako bi se uverila da je u svom gradu.
Međutim, desilo se nešto neočekivano. Gde god bi dotakla, boja bi se pojavljivala. Ljudi su počeli da primećuju, prvo polako, a zatim sve jasnije. Jedan po jedan čovek, dete, žena zaustavljali su se i gledali oko sebe. Neki su se plašili boja, neki su ih ignorisali, a neki su bili toliko besni da su čak pokušali da ih vrate u sivilo.
Tada je Iris shvatila da ne može svima otvoriti oči, bar ne onima koji ne žele da vide. Znala je da nema moć da Ahromatiji oduzme sivilo, ali je verovala da može da joj doda boje.
Ahromatijom je i dalje prevladavalo sivilo, ali više niko nije mogao da se pretvara da boje ne postoje.
