Sanjala sam svoju staru kuću, onu sa teškim drvenim vratima u kojoj sam odrasla. Lep i sunčan dan nije ostavljao mesta za zle misli. Ipak, na staroj i zelenoj kapiji boje mente pojavila se, naizgled, jedna sasvim normalna osoba. Izgledala je obično sa kosom u paž frizuri neke neodređene boje, lica potpuno običnog i u garderobi koja nije isticala ništa na njenom telu: zelena majica kratkih rukava sa slikom ruže napred i teksas pantalona. Bila je toliko obična i neodređena, da je ne bih zapamtila kada bih je srela. Žena se, bez ikakvog izraza lica kretala ka meni koja sam stajala na samom ulazu u kuću. Kada mi je sasvim prišla, uhvatila me je za gušu i počela da steže. Ja sam borac po prirodi i srca koje gori od vatre, te sam u skladu sa tim i uzvratila udarce. Ali kako god da sam je okrenula, udarila, vrat polomila ili zglobove izvrnula, ona se sa velikom lakoćom vraćala u svoje početno, nepovređeno stanje. Ja vrištim i urlam, gorim od besa, pokušam da je slomim svime što znam, ali ona se uvek vraća snažno na početni potez. Ona je nepobediva i došla je da me uništi. U jednom trenutku sam uspela da je okrenem tako da joj je vrat kvrcnuo u nepravilnom položaju koji bi samo značio smrt. Ali ona je samo okrenula svoje lice za 180 stepeni i pogledala me je svojim tamnim očima. Nikada ne ostanem do kraja da proverim da li sam je pobedila. Ona me muči, maltretira i uništava iznutra. Sanjala sam sinoć svoju staru kuću sa teškim drvenim vratima i svog ubicu kojeg ne mogu da pobedim.
