Ilija!”, začuo je svoje ime kako dovikuju iz bučnog restorana.
Stajao je sam u mraku, kiša je prestajala da pada a dah mu se ledio.
Iz moderne sale su se čuli jezivi, škripavi zvuci muzike koja se sluša na zabavama. Gužva i buka su ga isterali iz ogromne i zagušljive prostorije, nije mogao da podnese sabijenu brućinu i znoj među nbojnim gostima.
Nazdravio je rakijom, koju nije voleo. Alkohol mu je brzo prostrujao telom, dotaknuvši svaki put isto mesto. Umutrašnjost grudi. Zatim je izjurio napolje, iza restorana, u mrak i tišinu.
Sa rukama u džepovima kaputa, posmatrao je pravo ispred sebe, vlažnih očiju od magle, kiše i rakije. Osetio je tugu i nedostajanje. Malaksalost misli i tela, koja je trajala taman toliko, koliko je sebi dopustio da je se seti. One koje nema. A tako bi želeo da je tu, večeras. Njegova Dana. Njegova rana.
Pustio je da ga prođe. I nemir i tuga i teret praznine koju stalno nosi. Toliko je sebi večeras dopustio. Toliko joj je dao prostora.
Potom se vratio unutra, gužvi i slavlju. Ne i alkoholu, koji ju je svaki put prizivao. A ona je tako volela nepozvana da dolazi.
