Gomila ljudi je šetala gradom koji je dobio novo i lepše ruho sa prvi prolećnim sunčanim zracima. Mart je mesec, početak najave nestrpljivo iščekivanog godišnjeg doba – proleća. Napolju, iza ogromnog staklenog prozora modernog restorana, smenjivali su se minuti i lica ljudi. Jedni su dolazili a drugi odlazili. Svi su ličili jedni na druge.
Vuk je sedeo za stolom posmatrajući svet koji brblja i galami, sa senkom tuge u pogledu. Ščepao ga je umor kako od kompjuterskog posla, tako i od ljudi. Mogao je tako lako da oseti i poprimi njihovu energiju koja, kao da se slivala u njemu i ispunjavala mu prostore u telu koji su neuspešno pružali otpor, te na kraju kapitulirali. Osećao je pritisak i težinu u predelu slepoočnica koje su nabrekle od pulsirajuće glavobolje u najavi. Morao je da stavi naočare za vid kako bi mu se pogled razbistrio, rasvetlio. Zamračenost prostora u restoranu dodatno mu je pogoršavala stanje.
Ljudi su ga pozdravljali prolazeći pored njega, iako je unutrašnjost prostorije u kojoj je sedeo bila gotovo prazna, jer se svet napolju, suncu predao. Svi su sedeli na sunčanoj strani balkona, njemu leđima okrenuti. I svi su, kao jedan, posmatrali prolaznike na koje uglavnom i nisu obraćali pažnju.
I Vuk ih je posmatrao. Vuk je posmatrač. Čas je pratio prolazike a čas posmatrače sa balkona. Potom je uzeo telefon u ruke i mehanički, nezainteresovano listao mreže i njihove nabacane sadržaje. Nije bilo ničeg zanimljivog. Smenjivale su se fotofrafije na ekranu, jedna za drugom, nasmejana lica, gradovi i novinski naslovi, stapali su se jedno u drugo. Ostavio je telefon i kažiprstom ga blago odgurnuo od sebe. Hteo je da se reši te loše navike. Prečesto gleda u telefon. To je najčešće radio kad bi mu se misli mrsile po glavi, pa su ruke kao po svojoj komandi tražile neki svoj opipljivi posao.
Skinuo je naočare i nervozno protrljao slepoočnice pokušavajući da razbistri um. Izbegavao je poglede ljudi kako mu ne bi prilazili jer nije imao snagu, a ni volju za lake razgovore. Svi su ga poznavali, svi su voleli da budu u njegovom društvu. Privlačila ih je njegova smirenost i stabilnost, odmerenost reči i toplina razgovora. Vuk je voleo ljude ali se umarao od njih. Trošili su ga kao besplatno piće, naiskap.
Kafa mu ovaj put nije prijala. Imala je previše gorak ukus. Ukus koji mu se lepio za zube. Ispio je punu čašu vode i ustao sa stola u nameri da krene, bilo gde, da pobegne od gorčine dana koji ga je, kako se činilo, od ranog jutra pratio.
Na sunce, na vazduh, na pločnik, još uvek hladan usled preduge zime. Taman je pokupio svoje sitnice kada se prostor ispuni muzikom, tačnije pesmom koju je voleo. Zvuk bubnjeva i gitare povukao ga je nazad u stolicu. Razvukao mu se smešak licem a ritam se pojačao. Muzika je brzo savladala preveliki prostor ispunivši ga lančanim vibracijama, a Vuk je sluhom pratio njene akorde. Telom mu se razlivala energija koja je do tog trenutka curila po pločicama modernog restorana. Sakupila se i vratila u nožnim prstima, gustoj tamnoj kosi i tamnim očima. Pod teškim, crnim trepavicama.
’Cause boys don’t cry
Boys don’t cry
