Sedela je u autu i posmatrala ga dok je on napolju razgovarao sa grupom ljudi, njoj nepoznatih. Leto je već bilo na izmaku i noć koja se spustala hladila je sve oko sebe. I njoj je bilo hladno, ali ne toliko od temperature koja je padala, koliko od nervoze i neke tuge koju nije mogla da prepozna i definiše. Osećala se bedno tako sama. Dugo vremena je sedela i čekala ga, a žena ne treba da čeka svog muškarca. I ona je znala, znala je odavno da nešto nije kako treba, da sa njim od početka nešto užasno škripi i opominje. Sada zna, sada shvata da nije htela da vidi i čuje istinu koja ju je sve vreme grebala po nosu, lupila o čelo i vruće obraze.
Tako se žena ne voli. Tako se ona ne voli. Možda neke druge žene, ali ne i ona. Njoj je ljubav na koži ispisana, ona ljubav živi i diše. Drugačije ne zna.
A ipak, večeras sedi sama i čeka njega koji je na nju izgleda zaboravio. Zna ona, oseća da u njemu nema nje, nema je ni iza rebara ni ispod grudi niti ispod leve njegove mišice. Niti će je ikada biti.
Zar je trebala toliko daleko sa njim da otputuje kako bi shvatila da će se vratiti sama, sa puta na koji nikad nije ni trebala da krene?
Posmatrala ga je neko vreme dok se njegov lik rastapao polako i gubio sve više, utapajući se u mrak koji je te večeri nad njima oboma, doslovno pao.
Poželela je da ga više nikad ne vidi.
