Bol….

    Osećanja…

    Osećanja su jako čudna i zajebana stvar. Najgora su ona koja nisu uzvraćena ili ona koja su nas slomila na milion sitnih komadića. Od kojih još uvek pokušavamo da se oporavimo. Da li je to uopšte moguće? Da li se rane mogu izlečiti?

    Petar je mislio da je to nemoguće.

    Dok je sedeo za svojim radnim stolom, pisao ko zna koju pesmu po redu i cepao papire bacajući ih oko sebe, razmišljao je o svim tim osobama, o svom tom boli koji je nosio duboko u sebi. Ko bi se samo malo bolje zagledao u tim dubinama njegovih očiju, video bi koliko je povredjen. I bio je. Samo on je znao koliko je teško i koliko boli. Znate onaj osećaj kada vam neko na već postojeću ranu, nanese soli? Upravo tako, a možda čak i jače. Koliko god se trudio da pobegne od tog osećanja praznine i tuge, nije mogao. Pratile su ga gde god bi krenuo. Poput vernih prijateljica. To ga je ubijalo, ali najviše od svega ubijala su ga pitanja na koja nikada nije dobio odgovor. Želeo je to. Želeo je da zna. Morao je da zna da bi mogao da nastavi dalje. Činilo mu se kao da bez toga neće moći. Nije mogao da podnese da se iznova i iznova vraćaju.

“Zbog čega? Gde je pogrešio? Zar je zločin to što je voleo tako duboko i iskreno? Da li će ikada moći opet tako da voli?”

    Nekada je verovao da je ljubav nešto najdivnije, najmoćnije na svetu. Verovao je da se za nju treba boriti svom svojom snagom, ići do kraja… Zar zbog nje nisi mnogi ratovi vodjeni? Kako neko može u jednom trenutku da voli tako jako, a već u drugom da ode kao da ga nikada nije ni bilo, kao da nikada nije izgovorio sve te reči ljubavi? Petar to nije mogao da razume. Verovatno zbog toga jer nije bio iz ovog veka već iz onog gde je ljubav bila najčistije, najvrednije osećanje. Gde se volelo duboko i iskreno. Gde su ljudi zbog nje bili spremni na razno razna ludila. Nisu glumili i igrali se tudjim osećanjima. Kako je sve to moglo samo da nestane? Kako su ljudi postali tako okrutni, pohlepni? Tako ga je bolela činjenica da su sve te stvari koje su nekada bile dragocene, sada bačene u nekom uglu i zaboravljene. 

    On koji je nekada verovao u svu tu magiju ljubavi, sada je zatvorio svoje srce za sve oko sebe. Izgradio je visoki zid. Ni u jednom trenutku nije pomisli da dozvoli nekoj osobi da mu se u potpunosti približi. Sa druge strane… Bilo je tu još nečega. Nečega mnogo goreg od razočarenja. Razočarenje u jednom trenutku preraste u ravnodušnost, ali stah… Uvuče se duboko ispod kože. Kad god pomislimo da nešto može biti lepo, poželimo da se prepustimo, podseti nas koliko nam boli može naneti. Petar se plašio. Čudno, zar ne? Obično su muškarci oni koji se nikada ničega ne plaše, koji su neustrašivi i nedodirljivi, ali on… On se plašio. Bilo je to jače od njega. Bio je živo biće i drugačiji u svakom smislu te reči. Drugačiji od većine muškaraca. Bio je muškarac kakvog bi svaka devojka mogla da poželi, a opet… Slomljen i ranjen na milion načina. Pa nije ni čudno što se plašio da opet pokloni srce nekome, da veruje, da uopšte dozvoli nekome da mu se u potpunosti približi… Da voli. Onako kako je nekada voleo. Kao da nije osećao potrebu za tim. Kao da mu je vremenom postalo svejedno. Promenio se. Nije više bio ona ista osoba od pre par godina. Vodio se razumemo, ne srcem. To može biti dobro, ali da li je pravo rešenje? Vodjenjem razumom, ignorisanjem nečijih emocija, možemo povrediti osobu koja samo želi da nas voli i da bude voljena. Da nam pomogne da prevazidjemo svoje strahove. Šta ako razume svu tu bol i zna šta znači izdaja? Da li je ikada razmišljao o tome na taj način? O tome da bi on mogao da povredi nekoga, slomi nečije srce? Naravno da jeste. Nije želeo da on bude taj koji će slomiti nečije srce, povrediti nečija osećanja. Posebno ne ako su čista i nevina. Istina je da se vodio razumom, ali nije bio takva osoba. Nikada neće ni biti. Uvek će izabrati iskrenost, ma kakva god ona bila. Izabraće ljubav, ma koliko god na kraju bolela, ali… Nikada više nijednoj osobi neće dozvoliti da slomi njegovo srce!

    Ljubav je takva. Puna boli, razočarenja, ali sa druge strane može biti i najdivnije osećanje na svetu.