Zora je

Ponekad se pitam kako je moguće da jedna osoba ostane toliko dugo u nama, čak i kada odavno više nije deo našeg svakodnevnog života. Prošlo je više od petnaest godina od kada sam poslednji put videla svoju prvu ljubav, a ipak, kada mi se danas javi porukom, nešto u meni na trenutak zaigra i na licu mi se pojavi osmeh. Ne zato što želim da vratim prošlost ili zato što nisam srećna sa životom koji danas imam. Naprotiv. Imam svoju porodicu, svoj život i sve ono što sam godinama gradila. Ali neke ljude jednostavno ne zaboravimo. Oni ostanu negde duboko u nama, na mestu koje pripada samo njima.

Upoznala sam ga na fakultetu. Bio je jedan sasvim običan dan. Stajala sam u hodniku sa koleginicama i čekala da počne predavanje, pričale smo i smejale se, a nisam ni znala da me je on tada primetio i posmatrao. Nisam mogla ni da zamislim da će taj običan trenutak postati početak jedne od najvažnijih ljubavi u mom životu.

Ubrzo smo počeli da izlazimo. Bila je zima, pa smo najčešće išli na čaj, a posle toga dugo šetali Beogradom. Danas se pitam da li je Beograd tada zaista bio toliko lep ili mi je samo bio takav zato što sam bila zaljubljena. Sećam ga se pod snegom, sa svetlima koja se presijavaju po ulicama i nekim posebnim mirom koji sam osećala dok sam hodala pored njega.

Posebno pamtim Kalemegdan. Imali smo svoju klupu, sa koje se pružao pogled na reku i Novi Beograd, i ona je vremenom postala naše mesto. Sedeli smo tamo satima, pričali o svemu, smejali se, ćutali, ljubili se i pravili planove. Nismo tada razmišljali o tome koliko će nešto trajati. Bili smo mladi i verovali smo da imamo svo vreme ovog sveta.

Sećam se jedne decembarske večeri. Napadao je sneg i Beograd je bio prelep, skoro nestvaran. Šetali smo Kalemegdanom i otišli do naše klupe. Ljubili smo se dok su nam pahulje padale po licu i meni je bilo potpuno nevažno što je hladno. Nisam želela da ustanemo i krenemo. Želela sam da taj trenutak traje što duže, jer mi se činilo da mi ništa drugo nije potrebno osim njega i tog snežnog Beograda oko nas.

Kasnije smo ušli u tramvaj samo da se ugrejemo. Nismo imali neki poseban cilj i nije nam se nigde žurilo. Vozili smo se gradom, pričali i smejali se, gledali kroz prozor i uživali u tome što smo zajedno. Danas, kada pomislim na tu večer, shvatim da tada nisam ni znala koliko sam bila srećna. Mislila sam da je to samo jedna naša zimska noć, a danas je jedna od uspomena koje bih najradije zauvek sačuvala.

On je bio vedar, nasmejan i pozitivan. Imao je neku posebnu sposobnost da me podigne kada mi nije bilo lako. Kada bih imala ispit, hrabrio me je i govorio da mogu. Kada bih bila tužna, umeo je da me uteši. Podržavao me je u svemu što mi je bilo važno i cenio je moje osobine, moje vrednosti i ono što jesam. Pored njega sam imala osećaj da me neko zaista vidi i veruje u mene, čak i onda kada ja sama nisam dovoljno verovala sebi.

Bio je i romantičan. Dešavalo se da me pozove usred noći, a onda mi samo pusti muziku. Jedna od pesama koju mi je često puštao bila je „Zora je“ od Nede Ukraden. Ležala bih u mraku i slušala pesmu, a sa druge strane telefona čula njegov glas. Danas mi je neverovatno koliko mi je tada malo bilo potrebno da budem srećna. Nije mi trebao nikakav veliki gest. Bio mi je dovoljan njegov poziv u pola noći i osećaj da je u tom trenutku mislio na mene.

Naše noći često su trajale do zore. Provodili smo ih zajedno kod njega, pričajući, smejući se i jednostavno uživajući u vremenu koje imamo. Ja nisam želela da zaspim. Bila sam umorna, oči su mi se sklapale, ali mi je bilo žao da izgubim i jedan trenutak sa njim. Spavanje mi je tada izgledalo kao izgubljeno vreme. Ako zaspim, proći će nekoliko sati koje nisam provela sa njim, a ja sam želela da budem svesna svakog trenutka.

Zato bih ostajala budna do jutra, a onda neispavana odlazila na fakultet. Nikada mi nije bilo žao. Danas znam da je to možda bila jedna od najčistijih stvari u toj ljubavi — nisam ništa računala. Nisam razmišljala koliko da dam i koliko ću dobiti zauzvrat. Samo sam volela.

Koristili smo svaku pauzu između predavanja da budemo zajedno. Čak i kada bismo imali samo nekoliko minuta, nama je i to bilo dovoljno. A najteži su bili rastanci na stanici gradskog prevoza, jer smo živeli u različitim delovima Beograda. Došao bi autobus, a mi bismo ostali da se grlimo i pričamo. Propustili bismo jedan, pa drugi, pa još jedan. Nismo mogli da se odvojimo.

Danas se pitam kako smo tada mogli da budemo toliko bezbrižni. Nama je bilo potpuno normalno da propustimo ko zna koliko autobusa samo zato što nismo želeli da kažemo jedno drugom „idi“. Uvek je postojalo još nešto da kažemo, još jedan zagrljaj, još jedan poljubac, još samo pet minuta.

I ja sam verovala da će tako biti zauvek.

A onda sam saznala da planira da ode u Ameriku.

Nije mi rekao. Saznala sam od njegovih drugara.

Ne mogu da kažem da me je zabolela samo njegova odluka da ode. Zabolelo me je mnogo više to što je tu odluku doneo ne razmišljajući o meni. Nije me pitao da li bih pošla sa njim. Nije rekao da ćemo pokušati da pronađemo način da ostanemo zajedno. Nije mi dao priliku da zajedno sa njim pravim plan za budućnost.

U njegovoj budućnosti mene jednostavno nije bilo.

A ja sam ga volela tako da bih, da me je pitao, verovatno bila spremna da krenem sa njim.

Možda je to bio trenutak kada sam prvi put shvatila da ljubav koju osećam nije dovoljna da zadrži nekoga ko je već odlučio da ode.

Ne znam da li me je voleo manje. Verujem da me jeste voleo. Sve ono što smo imali bilo je stvarno i lepo i ne želim da danas, posle toliko godina, umanjim ono što je bilo samo zato što se nije završilo onako kako sam želela. Ali očigledno me nije voleo dovoljno da ostane. Nije me voleo dovoljno da kaže: „Hajde da pokušamo zajedno.“

Pred Novu godinu, jednog hladnog zimskog dana, stegla sam srce i raskinula sa njim.

To je bila jedna od najtežih stvari koje sam do tada uradila.

U sebi sam, možda više nego što sam ikada priznala, čekala da me zaustavi. Da kaže da neće otići. Da će ostati. Da ćemo nekako uspeti. Da mu je važnije ono što imamo nego bilo koji plan koji je napravio.

Nije.

I tada sam morala da prihvatim da ponekad možeš nekoga voleti svim srcem, a ipak ne možeš učiniti ništa da ga zadržiš.

Ostali smo u dobrim odnosima i čuli smo se povremeno sve do njegovog odlaska. A onda je otišao, a meni je ostalo da naučim kako da živim bez njega.

Dugo mi je trebalo.

Danima sam plakala. Uveče bih legla i puštala muziku, često samo da ne ostanem sama sa tišinom. Sve me je podsećalo na njega. Naše šetnje, Kalemegdan, sneg, naša klupa, tramvaji, stanica, neispavane noći, njegov glas i one pesme koje mi je puštao. Činilo mi se da je svaki deo grada imao neku uspomenu na nas.

Najviše su bolele upravo sitnice.

Neka ulica.

Neki miris.

Neka pesma.

Mesto na kojem smo stajali samo nekoliko minuta.

Za druge potpuno nevažne stvari, a za mene tada ceo jedan svet.

Trebalo mi je mnogo vremena da ga prebolim. Ali jesam.

Život je nastavio dalje. Došle su godine, nove obaveze, porodica, novi ljudi i sve ono što život nosi. Postala sam žena kakva sam danas. I srećna sam.

Ali nikada nisam prestala da ga čuvam negde u srcu.

Ne kao čoveka kome želim da se vratim, nego kao deo svog života koji je bio toliko važan da ga ne mogu izbrisati, niti to želim.

I danas se ponekad čujemo. Ne često, jer živimo na različitim kontinentima i svako ima svoj život. Ali kada mi stigne njegova poruka, i dalje se nasmejem. Dovoljno je da vidim njegovo ime na ekranu i na trenutak se u meni probudi ona mlada devojka koja je nekada toliko volela.

Nedavno sam se vozila kolima kada je na radiju počela „Zora je“.

Samo sam zaćutala.

Kao da je neko u jednom trenutku otvorio vrata svega što sam godinama čuvala negde duboko u sebi. Ponovo sam bila ona devojka koja leži u mraku i čeka njegov poziv. Ponovo sam čula njegov glas i muziku koju mi pušta usred noći. Setila sam se naših dugih razgovora, jutara koja smo dočekivali budni, njegovih reči kojima me je hrabrio pred ispite i načina na koji me je umeo utešiti kada sam bila tužna.

Setila sam se snežnog Beograda.

Naše klupe na Kalemegdanu.

Pahulja koje su nam padale na lice dok smo se ljubili.

Tramvaja u koji smo ušli samo da se ugrejemo, a onda se vozili gradom i smejali kao da imamo svo vreme ovog sveta.

Setila sam se svih onih autobusa koje smo propustili jer nismo mogli da se odvojimo.

I tada sam shvatila nešto što možda ranije nisam umela da kažem.

Nije mi nedostajao moj život bez njega.

Nedostajala mi je ona Marta koja je bila sa njim.

Ona devojka koja je mogla da voli bez straha, bez razmišljanja šta će biti sutra. Ona koja nije želela da zaspi jer joj je bilo žao da izgubi i jedan trenutak. Ona koja je verovala da će ljubav biti dovoljna.

Sedela sam za volanom, slušala pesmu i smejala se kroz suze.

Ne od tuge.

Od svega.

Od ljubavi koju sam nekada osećala, od mladosti, od uspomena, od onoga što smo imali i od onoga što nismo uspeli da imamo.

I prvi put sam pomislila da možda ne treba da žalim zbog toga što smo se završili.

Naravno da mi je žao što nismo uspeli kao par. Ponekad se i danas zapitam kako bi izgledao naš život da je tada odlučio drugačije, da me je pitao da krenem sa njim, da smo pokušali.

Ali ne žalim što sam ga toliko volela.

Ne bih promenila to.

Ne bih želela da sam bila manje zaljubljena samo da bih se manje povredila.

Ne bih želela da sam ranije otišla sa naše klupe.

Ne bih želela da sam spavala kada sam mogla da budem budna sa njim.

Ne bih želela da sam ušla u onaj autobus kada smo mogli da ostanemo još pet minuta zajedno.

Jer, bez obzira na to kako se završilo, ta ljubav je bila stvarna.

Bila je velika.

Bila je moja.

I bila je prva.

Možda neke ljubavi zaista nisu stvorene da traju ceo život. Možda su neke tu da nam pokažu kako izgleda kada prvi put nekoga volimo potpuno, bez zadrške i bez straha. Da nas nauče koliko možemo da damo drugom čoveku i koliko duboko jedna osoba može da ostane u nama.

On nije ostao u mom životu onako kako sam nekada želela.

Ali je ostao u jednom njegovom posebnom delu — u uspomenama koje ne želim da izbrišem.

U snežnom Beogradu.

Na jednoj klupi na Kalemegdanu.

U tramvaju kojim smo se vozili samo da se ugrejemo.

U svim propuštenim autobusima.

U noćima koje smo dočekivali budni.

U jednom telefonu koji je zvonio u pola noći.

I u pesmi „Zora je“, koja će me, verovatno zauvek, vratiti njemu.

Pesma se završila, a ja sam nastavila da vozim. Moj život me je čekao, onaj koji sam izgradila i koji danas volim.

I dok sam vozila, pomislila sam kako je čudno da čovek može da nastavi dalje, da bude srećan, da voli i da bude voljen, a da ipak negde u sebi zauvek čuva jednu staru ljubav.

Možda to nije tuga.

Možda je to zahvalnost.

Zahvalnost što sam jednom, davno, bila toliko mlada i toliko zaljubljena da nisam želela ni da zaspim, samo da ne bih izgubila ni minut sa njim.

Zahvalnost za Beograd pod snegom, za našu klupu, za njegove noćne pozive, za sve zagrljaje i sve one autobuse koje smo propustili.

Zahvalnost što sam ga imala.

I možda je to jedino što bih danas rekla onoj mladoj devojci koja je nekada mislila da će ta ljubav trajati zauvek:

Nemoj da se plašiš što će se završiti.

Voli ga.

Voli ga koliko god možeš.

Jer neke ljubavi ne ostanu sa nama do kraja života.

Ali neke ostanu u nama zauvek.