23.02.2014.
Kada bih mogla da na jedan trenutak zamrznem vreme
i taj trenutak pretvorim u večnost.
Kada bih mogla da, sekund pre nego što si me poljubio,
pretvorim u filmsku traku, pa pauziram,
vraćam unazad i premotavam…
Ali onda bih videla sve i ne bih mogla da sanjam.
Ako podelim vreme na delove,
hoću li onda uspeti da se bolje zagledam
u tvoje oči i čvršće ti stegnem ruku?
I ne pustim.
Ni pogled ni stisak.
Vidim i onu katedralu u Milanu.
I tebe ispred nje.
Vidim vas kao celinu.
I iznad vas naslikano nebo.
Večnost ću sažeti u taj trenutak.
Ili možda neki drugi.
Ima ih toliko mnogo.
A ja ih vidim sve.
Jedan po jedan, dišu mi za vrat,
i gde god se okrenem tu su.
Ne puštaju me ni u snovima
i pretvaraju ih u košmare.
I vraćaju u proleće, pa u jesen.
Zlatnu, mirisnu i toplu jesen.
Ne mogu premotati vreme unazad.
