Oh, kad bi znao… a znam da znaš, ptico ti, krila najvećih
koliko u tišini stane reči.
Prošlo je mnogo vremena – govore nam.
Prošlo je dovoljno vremena.
Prošlo je dosta vremena.
Možda drugi i mogu da im poveruju.
Opet… mom oku, nekako malo je sve to.
Treba mnogo više da ćutanje razumeju i drugi i da samo progutaju čašu rakije onako kako bi to Gabriel Santos Torealba u nekom filmu.
Ništa da ne pitaju.
Ništa da ne kažu.
Ništa da ne izuste.
Posebno ne da si negde, da si dole, da si gore, da si tamo-amo…
Znaćemo svi – da lažu ili izmišljaju.
Ne možemo nekoga kao što si ti staviti u vreme, prostor, oblik…
Zato proviriš kao odsjaj u bezbroj malih čuda.
I u svakom potezu četke umeš da prespavaš.
Samo im je lakše tako, od kad teško svima je što te nema.
Ni na mestu nekom malom.
Baš onako malom.
Tek onoliko koliko treba da se neko odluči za zdravicu kad je baš pijan.
Koliko treba za zagrljaj nekog dragog kad ti ide u susret.
Za psovku.
Onu kad ti nije dan ili dva.. ili godina cela!
Ili bar onoliko vremena koliko Priki treba da pozove u pola noći da čuje kako si.
Malo samo za strpljenje dok konobar donese novu turu.
Za namig kad šmeker osvaja curu.
Ili vojnik pozdravi vojnika u prolazu.
Onoliko koliko detetu treba da pipne šlag na torti, tek postavljenu pred njim, misleći da ga niko ne vidi.
Na treći rođendan.
Bar koliko traje jedan udah.
Ili izdah.
Ništa više od toga.
Jedino potraješ u ovom praštanju.
“Jer, vreme je praštanja”.
Pa… praštaj nam, druže,
što te ne zaboravljamo – osmehom.
