U nedelju ujutru, u prigradskom radničkom naselju pronađen je leš. Policija je završavala uviđaj, skupljajući materijal oko tela, sada pokrivenog sivim čaršavom. Nekoliko stanara susednih zgrada tiskalo se iza razvučene trake kojim je bilo obezbeđeno mesto nesreće. Dok je pila toplu kafu, Ana je sa nevericom gledala sa svog prozora kako bolničari podižu telo na nosila. Samo nekoliko sati ranije prošla je tom stazom.
Opet sam „zaginula” na poslu. Teturam, penjući se stepenicama ka stanici, srce udara a u glavi bubnja od napora i celovečernjeg gledanja u monitor. Uspela sam da utrčim u poslednji noćni prevoz. Autobus kojim se vraćam ne ulazi u moje naselje ali vozač pristaje da stane na najbližoj raskrsnici. Već je prošlo jedan. Pešačim širokim bulevarom. S jedne strane puta – fabrički kompleks, s druge mali zeleni pojas a onda neko šiblje, zarasla trava, neuređen prostor sve do prvih zgrada. Hladno je pa sam obgrlila sebe i zategla kaputić. Nemam mnogo razloga za žurbu ali me hvata jeza od praznog prostora pa ubrzavam korak. U jednom momentu imam utisak da sam se odvojila od sebe i gledam se, sitnu priliku na ogromnoj ulici, u mraku, kako može svakog trenutka da postane plen nekog pijanca ili napasnika kome neće biti važno ni da li imam para, da li je hladno pa čak ni da li sam lepa. Skoro sam stigla ispred zgrade, kad je zašuštala bezoblična trava. Okrenula sam se i posmatrala magličast prazan prostor. Opalo lišće, ništa čudno niti opasno. Čak i da je tu prošla samo neka buba, meni je delovalo kao slon. Jedino čudno u čitavoj situaciji i u tom momentu sam ja. Izgledam nadrealno, uopšte se ne zamišljam, ni sada, ni u nekoj budućnosti kako svako drugo veče hodam ovim ulicama posle napornog posla. Pitanje je dana kada ću nazvati šefa sa rečenicom da ne mogu više da izdržim taj ritam. Ne vidim više svrhu kasnog dolaženja ni zbog Saše. Ja ulazim u prazan stan, on stiže kad ja već spavam. Ujutru odlazi pre nego što se probudim, sama pijem kafu i čitam u mejlu koje su mi greške pronašli u izveštaju. Potrebna je promena. Nešto mora da se desi.”
Brzo je okrenula glavu i skinula neku od Sašinih poruka sa vrata frižidera.
„Ana, sinoć sam na kratko svratio jer smo imali gužvu u kafiću, tako je to u sred vikenda. Bila je plata, ostavio sam novac u tegli, molim te plati račune i kupi nam nešto, kupi sebi nešto. Mrsko mi je da stalno nosiš onaj isti kaput i čizme, a možemo sebi da priuštimo da se pristojno oblačimo. Prespavaću kod mojih jer moram ćaletu da pomognem da izbaci neki nameštaj. Javi mi se oko podne, trebalo bi do tada da završim, možda se i sretnemo pre nego odeš na posao. Čujemo se. S.“
Razmišljala je: ako bi me i video budnu, ne bi znao tačno šta da mi kaže. Iskreno, ne sećam se kad smo razmenili neku rečenicu. Ostavljamo poruke po kupatilu, na frižideru, laptopu. Meni je, lično, najdraži frižider. Zamišljam situaciju da sam nekad budna, pre nego što on ode. Da li bi me poljubio? Da li bih ja njega povukla nazad u krevet, da li bi razgovor zamenili seksom? Njemu bi to bilo najlakše ali znam da ne razume moj mrki pogled. Plaši se. Ako bih ga tada odbila, verovatno bi počeli da se oko nečega prepiremo i sve bi se po hiljaditi put završilo tako što bi ga više razbudila svađa nego ta zamišljena kafa koja ga čeka u šolji i koju sigurno ne bi stigao da pije već bi se u hodu oblačio, tražeći stvari po sobi. Zgrabio bi jaknu, na kraju i zalupio vratima. Vidi me on iz kafića, uvek sam namrštena ili tužna. Ili, i jedno i drugo. Preko šturih poruka ništa jedno drugom ne govorimo sem uobičajenih, dnevnih stvari vezanih za pare, opran ili prljav veš. Više i ne mogu da se setim šta poručujemo jedno drugom. Nisam sigurna ko treba da povuče neki korak. I da li treba?
Saša nije očekivao da je vidi kad je ušao u stan. Delovalo je kao da je tek izašla, još je osećao njen miris iz zgužvane posteljine. Setio se, kad su se prethodni put tu sreli, raspravljali su se. Ona je imala slobodan dan što se nije skoro dogodilo. Počela je s pričom da je umorna i ne zna šta će, da je računala da će on nekako naći malo vremena da bude s njom. Opet mu nije javila na vreme i bila je suviše sanjiva pa je on uspeo da brzo izađe iz stana. Mrzeo je sebe zbog toga, ostajao je nedorečen, kopkalo ga je šta se dešava posle. Da li je gađala vrata nečim što je pokupila sa stola ili se vratila u krevet i pokrila jorganom preko glave? Da li se ravnodušno izležavala još malo a onda s podsmehom izgužvala neku od njegovih poruka, uzimajući teglu s novcem razmišljajući da li da je tresne o pod ili stvarno ode i potroši sve pare?
Plaća me, kao kurvu! Da li to pomisli?!
Ana je ponovo pogledala ambulantna kola. Učinilo joj se da ispod sivog čaršava vidi poznatu šaru na kaputu a noga koja je izvirivala bila je obuvena u slične one čizme koje se Saši baš i nisu dopadale, čizme kakve je i ona imala. Možda me je zaista noćas neko presreo na onoj čistini i baš sam tamo ostala da ležim.
I to je bilo ono što je priželjkivala. Neko je morao da se žrtvuje da bi ona shvatila da promena treba da bude trenutna. Nema više svađa i pomirenja, zid između nje i Saše bio je toliko visok i debeo da nije bilo smisla rušiti ga. Mora ga zaobići, nastaviti svojim putem. Pomisao na rastanak nije izazvala kod nje nikakvu emociju. Poskidala je sve cedulje, stare poruke, pročitane i neke koje nije ni stigla da vidi. Na glatkoj, sivoj površini samo je jedan papir svojom belinom privlačio pažnju.
„Dragi moj Saša, možda je suvišno da ovo pišem, shvatio si ti već da ja više ne postojim, da MI ne postojimo. Ovo je poslednja poruka koju ovaj frižider mora da istrpi. Smrt koja je zadesila onu devojku koju su pronašli iza parkinga nije jedina, ubijena sam i ja, ona stara. Odlučila sam da sve mora da nestane. Najbolja je nagla smrt, ali ovako ću bar ja, pokušati da se vratim u život, znajući da je taj život bez tebe.”
