Мирис који време није однело
У сваком човеку постоји једна прича коју није испричао до краја.
Једна љубав која није добила прилику да постане живот, па је зато постала сећање.
Моја је имала лице Девојке из Града
У младости је веровао да људи могу да чекају.
Да љубав може да стоји негде са стране, као капут окачен о клин, па да јој се вратиш кад завршиш све што ти је важније.
Она је долазила из града, у село, рођацима. Долазила је са неком лакоћом која није припадала прашњавим улицама, са кораком који није познавао блато. Мирисала је на шампоне, на чисту постељину, на јутра. А кад није имала ништа од тога на себи, мирисала је – на себе.
Волела га је јасно, без одбране.
Он је волео да буде жељен.
Мислио је да је то исто.
Био је познат по томе да не остаје. Девојке су му долазиле као годишња доба – смењивале се, доносиле нешто своје, одлазиле без већег трага. И она је, у почетку, требало да буде једна од њих. Нешто лепо, пролазно, лако.
Само што није било тако.
Пред одлазак у војску, док су вечери постајале краће, а растанци све извеснији, ухватио је себе како је посматра дуже него што је намеравао. Како памти начин на који скреће поглед. Како му недостаје и док је ту.
Тада је, први пут, осетио страх.
Ноћ уочи пута провели су заједно, далеко од света. Држао ју је снажно, као да ће се, ако попусти, распасти и она и он. Ујутру је морао да је пусти, и у том покрету било је више бола него у свим километарима који су га чекали.
Рекли су да ће време проћи.
Време је, међутим, урадило оно што време увек ради – однело је оно што није било довољно изговорено.
На заклетви је није било. Стигло је објашњење кратко, пристојно, немоћно. После су долазила писма. Његова несигурна, пуна осећања која није умео да именује; њена уредна, пажљива.
А онда једно – у којем су његове речи биле исправљене. Граматика доведена у ред, реченице очишћене од вишка.
Седео је дуго са тим папиром у руци.
Није га заболела исправка. Заболело га је сазнање да је она одувек била корак испред њега – у стрпљењу, у озбиљности, у љубави.
Написао јој је да је воли.
Касно, али искрено.
Живот је наставио да их учи одвојено. Имала је друге , имао је друге. Али негде, испод свега, стајала је недовршена реченица њих двоје.
Једном су је покушали дописати. Једна ноћ, једно признање, једно „жао ми је“. Видела је у њему оно што је некад чекала.
Он је у њој видео све што је пропустио.
И управо зато није остао.
Не зато што није волео – већ зато што је коначно разумео тежину те речи.
Она је остала у свом граду, завршила факултет, изградила име, постала жена коју поштују. Он је отишао даље, преко граница, у други живот, у брак, у свакодневицу која је имала своја правила.
Годинама касније, долази у тај град. Прође улицама у којима би је могао срести, али је не тражи.
Не тражим је.
Не зато што не желим — него зато што поштујем њен мир.
Али негде у мени живи једна једина, тиха жеља:
да је једном сретнем, случајно, на улици, у пролазу, без плана.
Да седнемо, да попијемо кафу, да се погледамо као људи који су некада могли све, а изабрали ништа.
Не да бих вратио прошлост.
Не да бих променио судбину.
Већ да бих јој рекао оно што је требало давно да чује:
„Хвала ти што си ме волела.
Хвала ти што си ме научила шта је љубав.
И извини што сам то схватио тек кад је било касно.“
Јер неке љубави нису ту да трају.
Оне су ту да нас обликују.
Ипак, понекад, без упозорења, врати му се мирис.
Свежина коже коју је волео. Тренутак у којем је могао постати бољи човек, а није знао како.
Тада схвати да љубав не нестаје.
Само се претвори у сећање које нас мери – онакве какви смо били и какви смо могли бити.
Можда ће се једном срести. Као двоје људи које је време научило скромности. Сешће, разговараће мирно, без питања ко је крив.
И можда ће тек тада моћи да јој захвали.
За љубав коју није умео да носи.
Далибор
