Beše reč
“U početku beše Reč…”
Tako počinje jedna od najstarijih knjiga koju je čovek dobio u nasleđe. Ne kaže da je u početku bio mač, ni sila, ni bogatstvo. Bila je Reč.
Stari kaligraf koji je ceo život ispisivao pergamente. Ljudi su dolazili kod njega da im napiše zakletve, ljubavna pisma, molitve i poslednje pozdrave.
Jednog dana došao mu je mladić-šegrt pun besa.
“Učitelju”, rekao je, “rekli su mi da su reči samo vazduh. Ako je tako, zašto me jedna jedina rečenica boli već godinama?”
Starac nije odgovorio. Uzeo je pero, umočio ga u mastilo i na beli pergament napisao jednu jedinu reč.
Zatim je pergament polako spalio.
“Šta vidiš?” upitao je.
“Ništa. Papir je izgoreo.”
Starac se nasmešio.
“Zaista? Pogledaj bolje.”
Mladić je posmatrao pepeo koji je ostao na stolu.
“Papira više nema”, rekao je.
“Ali trag postoji. Kao što svaka izgovorena reč ostavlja trag u čoveku.”
Mladić je ćutao.
Starac nastavi:
“Misao je kao seme. Reč je njena prva grana. Iz nje rastu stavovi, iz stavova uverenja, iz uverenja karakter, a karakter postaje sudbina. Zato ljudi misle da žive spontano, a zapravo ih vode reči koje svakodnevno ponavljaju sebi i drugima.”
Mladić se setio svih svojih svađa.
Setio se kako je rekao ocu: “Ti me nikada nisi razumeo.”
Otac je ćutao.
Setio se žene kojoj je rekao: “Nije mi više stalo.”
Ona je otišla.
Kasnije je pokušavao da objasni:
“Nisam tako mislio…”
“Pogrešno si me razumela…”
“Povlačim sve što sam rekao…”
Ali izgovorene reči nisu znale da se vrate. Ostale su urezane kao mastilo koje je zauvek upilo papir.
Starac tada izvadi dva ključa iz stare drvene kutije.
Na jednom je pisalo: “Nikada me ne razumeš.”
Na drugom: “Voleo bih da me čuješ.”
“Pokušaj da otvoriš ista vrata.”
Mladić uze prvi ključ. Vrata ostadoše zatvorena.
Uze drugi.
Vrata se polako otvoriše.
“Vidiš”, reče starac, “značenje je skoro isto, ali težina reči nije ista. Prva rečenica napada, druga poziva. Prva gradi zid, druga most.”
Mladić tada shvati nešto što ga niko nikada nije učio.
Nisu svi ljudi dužni da ga razumeju. Čak je retkost da neko razume sve ono što nosimo u sebi. Zato nije dovoljno govoriti – potrebno je govoriti tako da drugi može da čuje.
Od tog dana počeo je da piše.
Na papir je spuštao svoje misli pre nego što ih izgovori. Bes se pretvarao u rečenice, a rečenice u razumevanje. Pisanje je postalo ogledalo u kojem je prvi put video sopstvene reči pre nego što ih pošalje svetu.
Godinama kasnije i sam je postao učitelj.
Kada bi ga pitali koja je najveća veština života, nije govorio o mudrosti, novcu ili snazi.
Govorio je:
“Biraj svoje reči kao što baštovan bira seme. Jer iz svake izgovorene reči nikne nešto što ćeš jednog dana morati da žanješ.”
I tada bi nastala tišina.
Ona dobra tišina u kojoj čovek prvi put čuje samoga sebe.
Čovek nije satkan samo od dela koja čini, već i od reči koje svakodnevno bira.
Misli postaju reči. Reči postaju stavovi. Stavovi postaju uverenja. Uverenja grade karakter, a karakter oblikuje sudbinu.
Zato pre nego što izgovoriš reč, zapitaj se:
Da li njome zatvaraš vrata ili gradiš most?
Jer mač može ostaviti ožiljak na telu, ali jedna jedina rečenica može ostati urezana u duši kao pergament koji vreme nikada ne izbriše.
Dalibor
