– … pokućstvo male vrednosti, porodična grobnica i poslednja neisplaćena plata. Od dragocenosti ništa osim jednog džepnog sata na lancu, jedino od veće vrednosti zatečeno u kući pokojnika. – čitao je sudija.
Na spomen sata, udovica iskolači oči i prekide sudiju:
– Ne, ne, ne! Nikako! Ne prihvatam sat, to nije njegovo, nije naše, ne želim ga! – njen glas je ostao da lebdi u vazduhu.
Sudija se trgnu i namršti, a zatim nastavi:
– Vama je pripalo.
– Meni nije pripao! Nije moj, nije ničiji! Ne zanima me taj sat! Vi ne razumete!
U prostoriji je nastao muk. Sudija spusti pero. Mastilo je na hartiji ostavilo crnu mrlju koja se sve više širila, kao sveža rana. Zagledao se u nju i neverovatnu brzinu njenog rasta na urednom dokumentu.
Drhtavim rukama je izvukla maramicu iz tašne, obrisala oči i zgužvala je grčevito u šaci. Njeno naglo ustajanje sa stolice proprati škripa preko poda, u glavi nastade neka magla i ona se pridrža se za sudijin sto.
– Gospođo, molim Vas sedite. – sudija pokuša da ovlada situacijom. – Ovo je pravna procedura. Ako odbijate nasledstvo, postoje formulari, izjave …
– Procedura? Formulari? – njen smeh je zazvučao krto poput lomljenja suvog granja. – Ne gos`n sudijo, zakon me ne može naterati da ga prihvatim! Vi vidite samo materijalno, imovinu. A ja sve one strahote koje je moj muž trpeo toliko dugo! To što ga je na kraju i ubilo! Taj sat … on je prokletstvo!
Nagnula se napred i oslonila se rukama na sto tako da je mogao na njenom licu da vidi svaku boru, svaki trag silnih neprospavanih noći.
– Doneo ga je kući jedne večeri. I od tada više nikada nije spavao. A ja … ja sam slušala. – ton njenog glasa naterao je sudiju da izvije glavu unazad.
– Slušali ste … šta? – zaboravio je na svoju pribranost. Pogled mu krišom pade na reč “sat” sa koje se mastilo i dalje širilo u tankim žilama, koje kao da su tražile dalji put.
###
Zemun je oduvek bio svet za sebe. Naizgled smiren, tih i jednostavan, kao uljuljkan u ribarske mreže dunavskih alasa, a opet živ i otmen. Zapravo – mi smo bili slepo crevo Beča koje je imalo dašak austrougarske etikecije i discipline. Oprezan, uglađen i dostojanstven, kao što samo habzburški red može biti.
Tu, na njegovom obodu, stoji Kontumac. Nit’ zatvor, niti tamnica, ali ipak – izolacija. Samo ime njegovo nosi sivilo i težinu koja pritiska svačiju dušu poput upijača za mastilo. Turobno mesto gde nema osmeha, radosti, niti graje. Ovde zapravo ničega nema što podseća na život. Nema tu opuštajućeg pogleda na nemirni Dunav, žustre komšijske svađe, tandrkanja zaprege po ulici. U Kontumac se dolazi da bi se ćutalo, molilo Bogu i čekalo u neizvesnosti. Bolesni stižu umorom ophrvani, a zdravi postaju potišteni i ćutljivi. Niko nije znao koliko će čekati, ni da li će uopšte izaći. Svaki dan se produžava u sivilo, a vreme nema oblik. Neretko najnesrećniji ovde svoj put i zauvek završavaju. Ko pretekne – srećnik je, i dalje može poći poslovima svojim.
Kontumac je najpre okružen širokim jarkom sa tamno zelenom vodom, gustom i mrtvom, iz koje se širio otužan vonj ustajalosti i truleži. U stvari, sam taj jarak je slika i prilika onoga što putnika čeka unutra. Zdanje je opasano je debelim zidinama, tamnim i čađavim, sa uzidanim uskim prorezima, kao da su pečati, u samu dušu utisnuti, a drveni most, uski i škripav, vodi preko jarka ka kapiji. Stražari stoje s obe njegove strane, kao kipovi. Taj most je granica između dva sveta — spoljašnjeg, punog nade i sunca, i unutrašnjeg, gde vreme stoji, a ljudi venu.
Moj Josip je bio jedan od tih stražara na ulazu, davno svikao na njegovu turobnu atmosferu i gvozdenu disciplinu. Nikada se ništa nije menjalo. Postojala su jasna pravila, procedure i mehanizmi koji su funkcionisali prefektno već dugi niz godina. Plata je bila redovna i dovoljna za nas dvoje, tako da se nisam mogla požaliti da smo loše živeli. Dece nismo imali. Ja sam dva puta u sedmici spremala stan kod jednog pisca i njegove supruge. Volela sam atmosferu kojoj je njihov dom disao, pogotovu kada su im u posetu dolazili ostali učeni ljudi. Sa zadovoljstvom su mi pozajmljivali knjige koje sam oduvek volela. U stvari, verovatno je to bio i najjači razlog zašto sam službovala kod njih.
Te večeri Josip je došao kao i uvek u isto vreme. Vrlo malo je pričao, no to za njega nije bilo ništa neobično Postavila sam večeru i seli smo da jedemo. Stalno se pipao po levoj strani grudi. Uplašila sam se isprva da je srce, ali on se tako ljutito izbrecnu na mene, da smo do kraja veče proveli u tišini. Kada smo pošli na počinak, brzo je nešto zavukao pod jastuk. Pravila sam se da nisam videla. Kada je valjda pomislio da sam zaspala, Josip je to polako izvukao. Mesečina je kroz prozor pala pod oštrim uglom na naši postelju. Ugledala sam prvo mali bljesak u njegovoj šaci, a zatim čula tanko zveckanje nečega metalnog, kao nekog lanca. Kroz trepavice sam videla da ga je dugo zagledao i okretao u šaci. Bio je to sat. Osluškivao mu je kucanje, a zatim ga vratio pod jastuk. Onda je promrmljao tiho obraćajući se Bogu:
– Svi to već odavno rade. Što bih ja bio budala? Svima opraštaš, oprostićeš i meni Bože!
Bila sam svesna da sam postala nemi svedok nečega nečasnog. Bila je to javna tajna. Tačno je da su svi to radili – od stražara, preko doktora, do negovateljica! Ali ovo mi je otkrilo njegovo novo lice. Moj Josip koji je imao svoje poštenje, čast i svoj obraz kojim se ponosio!
Nijedno od nas dvoje nije oka sklopilo cele noći. Činilo mi se da stalno čujem otkucaje tog sata. Bili su neobično glasni, čak i neprijatni. Dok se Josip stalno vrteo, znojio, ustajao sto puta po vodu i vraćao se u postelju opipavajući tu spravu ispod jastuka.
###
Nikada nismo oskudevali ni u čemu, ali se nismo ni luksuzirali bespotrebno, pa stoga mi isprva nije ni bilo jasno odakle Josipu onaj sat. Dobro, otprilike sam shvatila odakle, ali zašto? Čemu? No, odgovor se sam pojavio.
Josip je narednog dana tokom večere delovao vrlo odsutan i umoran. Činilo mu se da ga neka briga mori, ali kao i uvek, reći će mi samo ako to sam bude želeo. Nikada nije voleo da izvlačim reči iz njega:
– Ti pođi u krevet, nemoj me čekati večeras, moram nešto da završim. – promrsio je i ustao od stola ne završivši večeru. Brk mu je zaigrao. Znala sam taj pokret.
– Josipe! – skoro sam ispustila viljušku od iznenađenja – Pa gde ćeš sad u ovo doba?
– Rekao sam ti, imam neka posla. – ponovio je nervozno, obukao šinjel i izašao u mrak. Ostala sam sama sa sobom i svojim mislima. Slutila sam da ima veze sa onim satom od sinoć, zbog koga nijedno od nas nije imalo sna.
###
Naravno da te večeri nisam mogla da zaspim dok nisam čula da se vratio. Bilo je jako kasno, a on je na sebi čak do postelje uneo sve one sterilne mirise Kontumaca. U njima sam gotovo uvek mogla videti hladne uske hodnike bez svetlosti, vazduha i zvuka, miris truleži i kisele vlage u svakom kutu, sobičke sa teškim gvozdenim vratima. Drvene klupe, škripave stolove koji ćopaju na jednu nogu, proste krevete tvrde kao julska suša – sve sam to zamišljala tako iako nikada nogom unutra nisam kročila, Bogu hvala na tome.
Nisam imala izbora osim da se opet pravim da spavam. Seo je na rub kreveta i uhvatio se za glavu. Teško je disao. Zatim je izvadio onaj zlokobni sat i držao ga u ruci neko vreme. Činilo mi se da kuca još jače nego ranije, udarao je u mozak. Josipu je ruka drhtala, toliko sam mogla da vidim, a on je ispuštao toliko teške uzdahe koji su mi padali na dušu kao mrtve ptice. Zaista sam htela da mu pomognem, ali nisam znala kako i odakle da počnem! Kada je počeo da korača po sobi, pravila sam se kao da me je probudio i upitala ga šta je, što ne spava. Glas mu je bio vrlo nervozan i usplahiren. Pričao je nepovezano:
– Ćuti i spavaj! Ti ne razumeš! … Niko ne razume … On je bio zdrav … živ … I sad odjednom nije …
– O kome pričaš Josipe? – počeo je da me plaši.
– Ja … ja eto ne znam kako sada … kako pokojniku da vratim … kako se uopšte mrtvima nešto vraća? – grozničavo se obraćajući sam sebi.
– Josipe, plašiš me, kakav pokojnik, kakvo vraćanje, šta ti je? – bila sam na ivici suza. Hvatala me jeza od njegovih konfuznih rečenica.
No, on je i dalje koračao po sobi u krug, pa se zaustavljao kao da je dobio ideju, koju je potom brzo odbacivao:
– Da! … Ne, ne, ne može … Kako da objasnim … To je njegovo … Šta me snađe! Što ga uzeh!?
Skupila sam se u postelji, bila sam manja od miša u svom strahu i gledala svog čoveka kao tone u neku svoju dimenziju koja se otvorila prethodne noći.
###
Dan za danom je prolazio, a ja sam osećala kako mi Josip polako klizi kroz prste, prvi put u životu. On, koji je bio pojam poštenja, časti, razuma i sigurnosti – osobina zbog kojih sam i pošla za njega. Ovo predamnom se pretvorilo u nešto nepoznato, a ja nisam znala kako da mu priđem. Pokušavala sam, nije da nisam, kako sam najbolje umela. Nažalost, nije bilo ni izbliza dovoljno. Nije želeo da me pusti u svoj svet. Čini mi se da je prošlo već mesec dana od one noći kada je doneo sat, a Josip je sve više tonuo u svoje ludilo. Odlazio je na posao kao i pre, i nisam znala šta se tamo dešavalo i kakav je bio na radnom mestu, ali kući se više nikada nije vraćao normalan. Odatle je verovatno sve i počelo.
Bila sam umorna od neprospavanih noći, koračanja po sobi, zvuka sata koji je sada noću kucao tako glasno,kao da se nalazi svuda oko nas u zidovima. Zaledila me misao da i mene ne povuče sa sobom preko ivice. Verovala sam da sam sve uobrazila.
U svojim buncanjima Josip je pominjao da je sutra drugi put, da će opet pokušati da vrati sat. Kome i kako, nisam mogla da znam. Bila sam bespomoćna jer sa mnom nije hteo ništa da podeli. Mislio je da ne vidim, a ja sam videla sve. Samo nisam znala detalje. Svako njegovo preznojavanje, nespavanje, sve milione koraka u sobi koje je prošao koračajući, toliko da se njegova noćna putanja već videla na podnoj prostirci. Nisam smela nikom da se poverim, a muka me stisla sa svih strana. Pre, pri svojoj zdravoj pameti, nikada ne bih ni razmišljala na taj način, ali očaj me je čak naterao na najneverovatniju stvar – otišla sam gore u Srem kod neke žene koja je navodno vidovita, da pokušam da pomognem mom Josipu.
Rekla sam joj sve što sam znala – da je moj Josip pošten, da je jedne noći došao sa tim prokletim satom i da od tada nema mira, a sa njim ni ja. Pretpostavila sam da je neka vrsta mita za izlazak iz karantina, to su obično radili trgovci jer im se žurilo. Da je pokušavao da ga vrati tom nekom, ali izgleda da je taj čovek u međuvremenu umro. Toliko sam razabrala iz njegovih momenata lucidnosti. Starica me je slušala odmahujući glavom sve vreme i mršteći se.
– Ne valja, ćero, ne valja ništa … – beznadežnost u njenom glasu mi je ledila krv u žilama.
– Pa može li on nešto da uradi, mislim … Nekako da ga vrati, ne znam … Mora da postoji način! – bila sam očajna, očekivala sam bilo kakav savet – za slamku bih se uhvatila! Ali starica je preko stola gurnula nazad novac i ostala pri svome da ne može da mu pomogne. Njeno dalje ćutanje mi je jasno govorilo da sam ovde završila.
###
Meseci su se pretvorili u dugi niz neprospavanih noći, a svetlost nigde nisam videla. Verovala sam u svom svojem očaju da će možda čak i samo proći od sebe. Ali stanje se toliko pogoršalo da je moralo doći do neizbežnog.
Kada sam tog dana stigla kući, Josip je već bio tu, za stolom, i plakao je kao dete. Prvi put u životu. Poletela sam ka njemu i čvrsto mu pritisla glavu na svoje grudi, počela da plačem sa njim i ljubila ga po kosi. Molila sam ga da mi sve ispriča, da mi kaže istinu, biće mu lakše da podelimo muku. Uvek smo sve delili! On me je isprva gurao od sebe, a zatim se skroz omlitavio, toliko da sam na momenat pomislila da je izgubio svest. Podigla sam mu glavu i uplašila se od pogleda koji sam tada videla u njegovim očima. Bilo je tamo nečega mračnog, nečeg onostranog, a ujedno toliko bede i jada da mi se srce slomilo na komade.
– Kaži mi Josipe, kaži, nemoj više da mi kriješ! Šta se to desilo sa tobom? Kako da ti pomognem kada ne znam sve? – jecala sam ljubeći njegove velike šake.
On je obrisao oči rukavom, povukao me da sednem pored njega na stolicu, uzeo mi je lice između svojih šaka i udubio svoje okrvavljene zenice u moje:
– Meni više niko ne može da pomogne. – tišina koja je potom ispunila prostoriju je zabolela kao šamar. Pustio me je, pa je izvadio duvan, zapalio i otpuhnuo ljuti dim od koga sam se, kao i uvek, zakašljala. – Otpustili su me.
– Pa zašto Josipe? Šta su ti rekli? – nisam se preterano iznenadila i nisam bila sigurna da li zaista želim da čujem odgovor.
– Ha … rekli su … da sam lud! – zavrteo je šakom u visini slepoočnice, a u glasu sam mu osetila nalet histerije.
– Znaš, Jelice, čovek je proklet. Proklet! – lupio je šakom o sto tako da sam poskočila sa svog mesta. – Evo, čak i najveća poštenjačina poput mene. Šta mi je to trebalo pod stare dane!?Eej Jelice, kazao mi da je pitanje života i smrti! Da samo izađe pre isteka po svaku cenu. I ja budala pokleknem i uzmem taj prokleti sat. I on budala umre sledećeg dana! A odmah sutradan sam se pokajao, hteo da mu ga vratim – jesam, hteo sam svega mi! A on gospodin – već umro! I kome sad da ga vratim? Kako? – sve više i više je dizao glas.
Držala sam obe ruke na usnama u neverici. Nisam smela ništa da ga pitam, u strahu da ne prekine priču.
– Ja nisam spavao mesecima Jelice! Vidi me na šta ličim! Pokušavao sam da smislim kako da ga vratim. U Upravu ne smem naravno, ne znam kud ću sa njim. I zamisli sad – u četrdeseti dan od njegove smrti, gospodin se opet pojavi na kapiji Kontumaca! I pravi se da me ne poznaje! Ja mu uporno sat poturam pod nos, a on odmahuje glavom i kaže: “Ne, nije moj”. Eeeej Jelice! Pa jel to normalno?? – udarao se po slepoočnici.
Osetila sam kao da mi je neko izbio dah iz grudi. Mislila sam da ću pasti sa stolice. Moj Josip mi je upravo ispričao da je video pokojnika, kao da mi priča da je lepo vreme napolju. I ako sam do sada mislila da ću moći da ga izvučem iz ovog ludila, ovaj momenat mi je oduzeo i poslednju nadu! Ali Josip je i dalje vikao:
– I išao sam potom i da ga prodam negde, da ga ne gledam više i ne slušam, ali – ne lezi vraže! Ja sam ga lepo spakovao u džep na grudima, i uđem u radnju i sve lepo, kao da procene sat, ja za džep – a njega nema unutra! Pa rekoše da se vratim kad ga nađem. Ja kući – a on pod jastukom, kuca prokletnik! Opet ga turim u džep, opet kod istog trgovca – i opet isto – sata nema! A sve vreme čujem njegovo kucanje, mozak mi probija! Izbaciše me iz radnje, misle ja se sa njima šegačim, misle da sam pijan! Ja opet kući – on opet na svom mestu, pod jastukom! Ja ne mogu da ga se rešim Jelice, nemam ga kome vratiti a neće da ode od mene!
– Josipe … – nisam znala šta smem da kažem u ovom trenutku, Setih se reči one starice: ” Ne valja ćero, ne valja ništa!” i počeh da se tresem od jeze.
– Probao sam ja njega prokletnika i baciti – išao sam do Dunava i frknuo ga daleko u talase, čuo sam kako je bućnuo! A na povratku kući opet sve vreme čuo sam kucanje! I on me opet čekao ispod jastuka! Ja sam upropašten čovek Jelice! Moj život više nema smisla! – Josip je već uveliko vikao, a ja sam bila toliko ubijena da se nisam ni trudila da ga utišam. Više mi ništa nije bilo bitno – samo da pronađem način da Josipa vratim na ovu stranu razuma, pa kolika god bila ta cena.
– Hajde ti malo sada da se odmoriš pa ćemo posle da vidimo šta ćemo dalje. – nisam znala šta drugo bi ga moglo umiriti osim tih reči. Dao se povesti kao malo dete, spakovala sam ga u postelju i ostala sa njim dok nije zaspao. Polako sam zavukla ruku pod jastuk i ustuknula isprva od mrtvački ledenog metala. Zatim sam ga odlučno uzela u ruku i polako izašla iz sobe. Obukla sam kaput, dok je prokletnik sve brže i brže kucao. Plašila sam se da ne probudi Josipa, pa sam brzo izašla napolje sa njim u džepu. Na svetlosti dana sam ga bolje pogledala. Iako je bilo sunčano, on je bio neobično taman i hladan. Kao da je upijao toplinu moje ruke u sebe. On je mom Josipu oduzeo razum! Okretala sam ga u ruci, nigde ničega, nikakve posvete. Za tren mi se ipak učinilo da nešto nije u redu. Pogledah u kazaljke – sekundara je otkucavala unazad! Ovako nešto nikada nisam videla! Sačekala sam koji minut – da, zaista ovaj sat je pokazivao pogrešno vreme, i to idući unatrag! Bože me sačuvaj, kakva je ovo đavolska sprava! A kuca tako glasno, da ga je nesnosno slušati, zaista!
Sa đavolskim stvarima se jedino valja boriti uz Božju pomoć, te mi je jedina logična misao bila da uđem u crkvu i stavim ga krišom u kutiju za priloge. To sam i uradila. Jedino Bog može pomoći mom Josipu sada, i svaku nadu sam u to polagala. Neka posluži za nešto dobro, samo neka odnese zlo iz moje kuće! Pomolila sam se iz sveg srca za njega, njegovu dušu spustila sat i izašla iz crkve.
Po prvi put posle dugo vremena vratila sam se kući nekako oslobođena, mirna i puna vere. Ne mogu da opišem kako, ali znala sam da će moj Josip biti spasen! Pritisla sam kvaku lagano, da ga ne probudim i prvo što sam ugledala je bila stolica oborena na pod. A zatim Josipa kako visi sa grede. Sat je bio na stolu. Kucao jače nego ikada pre.
###
Sudija je ćutao, lica belog kao bez kapi krvi, i gledao u Jelicu. Uzeo je pero, pa ga opet spustio. Tišina u sudnici postala je gusta, skoro opipljiva, narušena samo dalekim zvukom kočija sa ulice.
– Gospođo… – počeo je, ali mu je glas napukao. Pročistio je grlo. – To su… potresne okolnosti. Ali zakon ne poznaje kletve. Sat je deo imovine koja je popisana. Možete raspolagati njome kako želite posle, ali pravno… on je Vaš. Moram Vas upozoriti – ako sada odbijete da potpišete, zakon nalaže da celokupna imovina prelazi na državu, s obzirom da pokojnik nema naslednika osim Vas.
Jelica ga je pažljivo saslušala, i odjednom joj sinu ideja. Gledala je u mrlju mastila na hartiji koja je sada postala velika i okrugla, neugodno je podsećajući na jedan oblik.
– Ja ne znam o kakvoj imovini pričate. – prošaptala je, polako se ispravljajući. Okrenula se bez reči i krenula ka izlazu. Lupanje njenih cipela po drvenom podu odjekivalo je kao odbrojavanje. Sudija je ostao sam, brišući znoj sa čela. Nervozno je privukao spis sa predmetom, ali mu ruka zastade. Iz unutrašnjosti stola, negde između naslaganih predmeta i starih zakona, doprlo je tiho, oštro kucanje.
Sudija drhtavom rukom otvori fioku. U uglu, na samom dnu, ležao je srebrni sat na lancu. Staklo mu je sijalo nemilosrdnim sjajem, a sekundara je, u svom mahnitom ritmu, uporno kucala. U sudnici više nije bilo nikoga, ali je mrak u uglovima sobe počeo da se širi, baš kao ona mrlja na papiru.
