Dnevnik za Snove

12. Februar 9:10 Uveče, Dnevnik:

Zdravo! Ja sam Aleks, skoro smo ja i moj prijatelj Ben došli na ideju da uradimo jedan mali eksperiment dok je on na tako reći odmoru haha, uskoro ide da devojkom u Egipat i tamo će biti dve nedelje. Dok je on tamo odlučili smo da po prvi put u našim životima krenemo da pišemo dnevnik, ali ne samo dnevnik nego i dnevnik i dnevnik za snove, u dnevnik za snove ćemo zapisivati naše snove i noćne more dok ćemo u dnevnik zapisivati stvari koje se dešavaju za taj dan kada se dogodio taj san ili noćna mora. Ukratko, uhh recimo, danas ja imam san, probudim se i zapišem ga do najjsitnijih detalja u dnevnik za snove, onda tokom dana zapisujem neka događanja ili stvari koje radim ili koje su mi se desile tako nešto, i onda analiziram ima li poklapanja između sna i pravog života. Želimo da vidimo da li san ili noćna mora mogu da utiču na to šta nam se dešava tokom dana, glupo je da, ali jednostavno smo želeli da imamo nešto da radimo dok je on na odmoru, tako da kada se vrati možemo zajedno da gledamo kroz dnevnike i analiziramo ih. Nećemo biti u kontaktu puno tako da to je samo jedna mala stvar na kraju dana. Ovo je moj prvi put da pišem dnevnik tako da ne znam baš kako ovo ide, nisam tip koji bi pisao o svojim osećanjima u svesku, pogotovo jer je to glupo, a i bilo bi još  gluplje da je neko nađe i pročita. Razmišljao sam da dam ime ovom dnevniku, ali nisam želeo da to bude neko ime kao što je Boban ili Vladimir, tako da sam se odlučio za neko ime koje bi neko dao ljubimcu, ali nisam znao koje, gledao sam i razmišljao a onda rekao, pošto je ovaj dnevnik jedan eksperiment, mogao bi ga jednostavno tako nazvati, ali niko ne dolazi svom psu i govori, Hej Eksperiment dođi vamo! Pa sam rekao da skratim na Eks, tako da zdravo Eks, sada je trenutno 9:30 sati uveče i moram ujutru rano da ustanem, tako da to je to od mene za danas Eks, neka tvoju ulogu uzme dnevnik za snove koji će imati prve reči ispisane ujutru. Do sledeđeg viđanja.

13. Februar 7:14 Ujutru, Dnevnik za snove:

Stajao sam ispred svoje kuće, na prilazu od malih belih kamenčića, moj prijatelj David mi je prišao na biciklu i pitao me ,,Desi Aleks šta ima? Mislio sam ako želiš da se malo provozamo biciklima”,

,,Da naravno samo da uzmem svoje biciklo i idemo” odgovorio sam mu. Utrčao sam u svoje dvorište i uzeo biciklo iz svoje stare šupe, na prilazu me je David i dalje čekao, vozili smo se neko vreme dugim i praznim ulicama. Palo mi je na pamet da idemo negde gde nikada pre nismo bili, pitao sam ga da li želi da idemo zemljanim putem ka njivi da vidimo gde ćemo završiti, potvrdno mi je klimnuo glavom, uputio sam ga ka putu kojim sam želeo da idemo. Smejali smo se i pravili šale dok smo išli putem, onda smo naišli da jednu napuštenu građevinu, nije izgledalo kao kuća, više kao neko manje skladište, samo što su se zidovi raspadali a prozori bili polupani, verovatno kamenjem koja su deca bacala na njih da vide šta će da se desi, verovatno su bili šokirani kad je neka kamenčuga od 20 kila polomila prozor, jako neočekivano. Krenuli smo da idemo ka tom skladištu ali nešto nas je omelo, mogli smo čuti neki zvuk koji nismo prepoznali odma, ali što se zvuk više približavao shvatili smo šta je bilo, to je bilo malo mače. Mjaukalo je na nas dok nam je prilazilo, mazili smo ga neko vreme dok nismo krenuli da se vraćamo nazad odakle smo došli, dok smo se vozili nazad mače je trčalo za nama, okrenuo sam se da ga pogledam, onda sam pao sa bicikla, i to je bio trenutak kada sam se probudio.

13. Februar 9 Uveče, Dnevnik:

Danas sam shvatio koliko ovaj ekperiment znači, nisam siguran baš šta postižemo ovim svime što pišemo ali znam sigurno da se nešto dešava. Ima povezanosti između snova i pravog života, možda je to neki teško vidljivi kroz maglu most preko kog snovi prelaze u stvarnost, ali verujem da neki snovi mogu da predvide šta se može desiti u bližoj budućnosti. Svi imaju dane kada ne sanjaju, nije da su te osobe zaboravile šta su sanjale nego jednostavno nisu sanjale ništa. Ja mislim da kada osoba ne  sanja to znači da poslednji san koji su sanjali čeka da se desi u budućnosti, i dok se to što je ta osoba sanjala ne desi ona neće sanjati ništa. Verujem da postoji most između našeg sveta i sveta snova, ali da taj most nije uvek dostupan, čovek mora da bude u određenom mentalnom stanju da bi se taj most pojavio što bi dozvolilo toj osobi da pristupi svetu snova. Nisam siguran još uz koje se sve načine može taj most pojaviti pored toga da ta osoba legne da spava. Ali ono što mislim da je cela pojenta ovih dnevnika jeste nešto o čemu sam razmišljao skoro, a to je, da li je moguće da nešto iz sveta snova pređe u naš svet?

Danas nisam radio nešto uobičajeno, odlučio sam da krenem Benovim stopama i uzeo sam dve nedelje godišnjeg sa posla kako bi napunio baterije i potpuno se posvetio ovim dnevnicima, takođe sam odlučio da u narednih nekoliko dana posetim majku. Jedina stvar koja mi se danas dogodila što je i razlog ovog početka dnevnika za ovaj dan jeste danas kada sam odlučio otići do prodavnice. Hodao sam trotoarom gledajući u nebo, prelazio sam preko pešačke staze koja ide preko sporednog puta koji se uključuje u glavni put. Kada sam prelazio  put pogledao sam levo, pa desno, nema auta, na sredini puta sam čuo neki glasni zvuk iza svojih leđa, kada sam se okrenuo shvatio sam da je to bilo malo mače, nisam znao šta je to mače značilo, i da li je ono uopšte bilo tu na početku puta kada sam krenuo da ga prelazim. Kada sam se okrenuo da pogledam u mače čuo sam još jedan glasniji zvuk, auto koji dolazi iz smera ka glavnom putu, moji refleksi su me poslužili dovoljno da se srušim u stranu taman da izbegnem auto, na kraju bio sam tamo, živ sam stajao sada na drugoj strani puta, auto je pregazio mače koje ni ne želim da počnem da opisujem kako je izgledalo, auto nije stao da bi se uključio na glavni put, zaleteo se i sudario se sa drugim vozilom u kome se nalazila žena koja se vraćala sa posla barem kako kaže policija. Vozač je bio pijan, vrištao je da mu kočnica nije radila, ali njegov dah je toliko mirisao na alkohol da je policiji bilo teško u to da poveruje, kažu da je čovek verovatno pomešao i umesto kočnice udario na gas. Ako je moja teorija tačna danas bi trebalo da sanjam, ali ko zna, i da nije tačna možda bi sanjao svejedno.

14. Februar 2:10 Ujutru, Dnevnik za snove:

U avionu sam, sedim pored prozora sa desne strane aviona. Verovatno sam zaspao, čekao me je dug let pa sam odlučio malo da odspavam sigurno je to, gde ja idem uopšte? Pored mene nije sedeo niko, malo sam se uzdigao koliko mi je sedište dozvoljavalo i pogledao okolo, avion je bio prazan, nikoga nije bilo oko mene. Ustao sam sa svog sedišta i odlučio da prošetam malo i pogledao unaokolo. Išao sam u smeru toaleta, ništa, nigde nikoga, jedini putnik, da li neko vozi avion? Verovatno da ali proverio bi za svaki slučaj, kada sam već tu odlučio sam ući u toalet, obavio sam malu nuždu, oprao ruke i pogledao sebe u ogledalo, to nisam bio ja, ne znam ko je ovaj čovek u ogledalu ali to nisam bio ja, lice ovog čoveka mi je izgledalo poznato ali nisam mu mogao pronaći ime u svojoj glavi. Odjednom čuo se glas kapetana na zvučnicima aviona, “Da li si siguran da to stvarno želiš?”. Izašao sam iz toaleta i u prvom sedištu sa leve strane od toaleta je stajao jedan čovek, njegovo lice je bilo prljavo i tamno, izgledao je uplašeno i ne ispavano, kao da je u zadnjih mesec dana živeo u pećini gde je živeo samo na kafi. “Uzmi je, samo da je što dalje od mene, radiš mi uslugu veću nego ja tebi”, stavljao mi je u ruke neku knjigu, knjiga je bila stara i prljava, velikim slovima je pisao naziv knjige ali nisam ga mogao pročitati, samo sam gledao u ta slova pokušavajući da shvatim u šta ja to gledam, opet se čuo glas kapetana na zvučnicima, samo je rekao, “srećno”, tada sam se probudio.

14. Februar 10 Ujutru, Dnevnik:

Pokušao sam nazvati Bena, nije se javio, nisam ni mislio da će se javiti ali želeo sam da probam, ostavio sam mu par poruku možda odgovori. Imam osećaj da je moj san od sinoć povezan sa njim. Postoji jedna stvar što se tiče moje teorije koju mislim da nisam najbolje objasnio, osoba koja sanja neki san na primer da je u vozu koji skrene sa šina i upadne u reku, ne mora da znači da će se to dogoditi baš kao u snu. Možda se desi nešto slično ili samo jedan deo sna, možda voza ne bude ni bilo, možda je taj govori da će ta osoba u nekom vozilu skrenuti sa puta i upasti u reku, ne mora da znači da je to voz. Daću još jedan primer, recimo da osoba ima san da je u vojci i da sa snajperom pogađa neprijatelje sa velike razdaljine, ono što može da se desi je, da se desi kao u snu, da ta osoba vidi nekog drugog kako to radi, ili da će ili učestvovati u ratu ili ga gledati, to može da bude i film. Pokušaću opet da dobijem Bena malo kasnije, ako se nešto novo desi zapisaću ovde, ako ne onda dnevnik za snove preuzima sutra.

15. Februar 8 Ujutru, Dnevnik za snove:

Noć bez snova.

15. Februar 7 Uveče, Dnevnik:

Sinoć nisam sanjao, po mojoj teoriji to znači da se san od 14. Ferbuara još nije desio. Ben se još uvek ne javlja niti je odgovorio na poruke probaću da kontaktiram njegove roditelje sutra da vidim da nisu čuli nešto od njega ili da probaju oni da ga kontaktiraju, znam da je rekao da većinu vremena neće biti dostupan ali ovo je hitno, mora se javiti, što pre.

16. Februar 3 Ujutru, Dnevnik za snove:

Hodam ulicom, jedva vidim prst pred okom, noć je ali čudan deo je to da se ulične lampe ne pale. Bio sam ispred Benove kuće, izgledala je kao i bilo koja kuća u komšiluku sem što su ulazna vrata bila otvorena. U kući nije bilo ni trunke svetla, želeo sam znati više pa sam krenuo ka kući. Kada sam prošao kroz ulazna vrata ispružio sam ruku opipavajući zid sa moje desne strane i pokušaju da pronađem prekidač za svetlo, našao sam ga i svetlo hodnika se upalilo. Vikao sam, zvao njegove roditelje, nisu se javili, zvao sam Bena, nije se javio. Ušao sam u dnevnu sobu i upalio svetlo…ništa, ušao sam u kuhinju i upalio svetlo…ništa, popeo sam se uz stepenice ka Benovoj sobi, stao sam ispred njegovih vrata, nisam mogao čuti ništa unutra ali opet nešto ko da mi je govorila da moram da pogledam unutra, ostatak kuće je bio prazan, zašto bi onda ulazna vrata bila otvorena? Možda je neko u trku pobegao iz kuće i nisu stigli da zatvore vrata? Ali ako su bežali od nečega zašto bi kuća bila prazna osim ako ih to nešto nije jurilo van kuće, odgovor stoji iza ovih vrata. Uhvatio sam se za kvaku i lagano odgurnuo vrata od sebe, čudan miris mi je ispunio nozdrve, jako jako loš miris, kao kombinacija trulog voća i jaja, dohvatio sam okidač za svetlo i obasjao prostoriju. Na sred sobe bile su dve gomile nabacanih komada mesa koje u prvom pogledu nisam mogao da razaznam šta znači, ali nakon boljeg pogleda video sam glavu Benove majke na jednoj gomili a glavu njegovog tate na drugoj. U panici sam gledao u neki ćošak da povratim kada sam u levom ćošku daleko od mene primetio Bena kako čuči, pogledao me je, oči su mu bile crvene, pogledao me je uplašeno i rekao “Nisam to ja uradio”, tada sam se probudio.

16. Februar 7 Uveče, Dnevnik:

Posetio sam danas kuću Benovih roditelja, dobro su hvala bogu. Pitao sam ih za Bena ali oni znaju koliko i ja, to jest ne baš koliko i ja ali znaju to da je otišao sa devojkom u Egipat i da većinu vremena neće biti dostupan. Ne znam šta da radim, samo želim da čujem nešto od njega, ne mora to da bude njegov glas može čak i poruka samo da znam da je u redu. Želim da verujem da ovi dnevnici sve ovo što pišemo da su to samo prazne reči nešto što sam izmislio da bi imao nešto da radim kad mi bude dosadno, ali… ne mogu da otresem taj osećaj straha da će se nešto desiti Benu zbog sna koji sam imao. Danas neću spavati, ne želim da spavam, ne želim da sanjam, jer ako budem sanjao novi san, onda će se prošli dogoditi, možda ne sto posto kakav je bio ali ako postoji mala šansa da nešto od onih grozota pređe u stvarnost…ne želim da uzmem taj rizik. Barem dok ne budem čuo nešto od Bena, a kada se vrati zajedno ćemo spaliti ove dnevnike, jer ako ih spalim možda sećanja na sve što se dogodili nestane zajedno sa njima, i možda to spreči da se ona noćna mora pojavi u stvarnosti. Redovno ću obilaziti kuću Benovih roditelja, ako treba sedeću u autu ispred njihove kuće dok se Ben ne vrati. Molim te vrati se što pre.

17. Februar 9 Uveče, Dnevnik:

Danas se puno stvari desilo, ne znam odakle prvo da počnem, prošlu noć sam proveo preko puta Benove kuće u kolima i čekao, čekao da vidim da li će se nešto dogoditi, i zapravo jeste. Ben se vratio, kad sam video njegovo lice obasjano uličnom lampom istrčao sam iz kola i potrčao ka njemu, u svojoj ruci je imao kofer srednje veličine i jednu veću torbu na leđima. Ono što mi nije palo na pamet je to koliko se on ranije vratio nego planirano ali u to vreme uopšte nisam mislio na to. Delovao je zabrinuto i uplašio se kada sam mu prišao, nije da se samo iznenadio, izgledao je kao da dobija napad panike, kao da je upravo video đavola kako stoji ispred njega. Nikad ga nisam video takvog, bio je tako ne ispavan, njegove oči su bile crvene, mogao sam videti krv u njegovim očima, izgledao je da je zadnji put spavao dan pre polaska u Egipat. Šta mu se dogodilo dok je bio tamo? Pitao sam ga da li se nešto loše desilo, ali on je samo rekao da im smeštaj nije bio najbolji i da je imao problema sa spavanjem. Rekao je da bi želeo da legne da spava i da će po njegovom proračunu spavati najmanje nedelju dana, pitao sam ga za dnevnik na šta se on trgao. Njegovo lice se pripremilo za suze, ali sve što je izašlo iz njegovih očiju bilo je tamno crvene boje, brzo je obrisao rukavom, rekao je da ga je pisao i da će mi pokazati u narednih nekoliko dana kada se odmori. Pitao sam ga zašto se vratio tako rano, rekao je da je njegova devojka morala hitno da ide kući jer joj je preminuo deda, osetio sam tugu ali ne preveliku jer nije bila osoba koju sam poznavao, dovoljno tako da znam da ne treba više da postavljam pitanja, pozdravili smo se, ušao je u kuću a ja sam se odvezao nazad u svoju. Sad je pitanje, ako zaspem i ako budem sanjao, da li će se moj prošli sad dogoditi? Da li smem da spavam? Ne smem da rizikujem, sutra ću otići kod Bena, koliko god bio umoran ne zanima me šta je pisao u svojim dnevnicima, sutra ih spaljujemo, još samo par sati, ne smem zaspati.

18. Februar 8 Ujutru, Dnevnik:

Nisam mogao više da čekam, plašio sam se da zaspem, istčao sam iz kuće u auto i odvezao se do Bena. Stao sam ispred ulaznih vrata i pozvonio nekoliko puta, niko se nije javio, čak ni njegovi roditelji koji bi u ovo vreme pili kafu u kuhinji, češao sam i grebao svoju kožu od nespavanja i nervoze, nisam smeo sebe da pogledam u ogledalo jutros, plašio sam se šta bih video. Počeo sam da jednom rukom pritiskam dugme za zvono a drugom rukom da lupam u vrata, nakon par sekundi…stao sam, i dalje se niko nije odazvao. Uhvatio sam se za kvaku, vrata su bila otključana, odgurnuo sam ih od sebe i bacio pogled unutar kuće, ova scena mi je jako bila poznata, ali nisam mogao da se setim odakle. Nakon što sam bacio pogled po prvom spratu kuće bez uspeha da pronađem nekoga popeo sam se uz stepenice na drugi sprat. Stao sam ispred Benovih vrata i otvorio ih, zatekao me je užasan prizor unakaženih tela Benovih roditelja, ovo sam negde već video, ali nešto drugo mi je upalo u oko, pogledao sam u ćošak i video Bena kako leži na podu. Prišao sam mu i shvatio sam da je i on mrtav, njegovo telo je izgledalo kao isečeno sa hiljadu noževa, kao smrt Julije Cezara. Pored njegovog tela su bili dnevnici, slični onima koje sam ja pisao, uzeo sam ih u ruke…i onda sam se probudio.

18. Februar 8 Ujutru, Dnevnik:

Zaspao sam…ne znam kako ali jesam. Ovo jutro je neko od komšija svratio do Benovih roditelja i zatekao scenu na spratu, policija je već ispitala scenu, misle da im je neko upao u kuću preko noći, ubio ih na spavanju a onda unakazio njihova tela. Žao mi je Ben. Nisam želeo da zaspem.

24. Jun 10 Ujutru, Dnevnik:

Nakon Benove smrti nisam mario da pišem dnevnike, ovo ne radim zbog eksperimenta, čisto da bi imao negde da sakupim svoje misli i pogledam situaciju iz daljine. Benova kuća je sada napuštena i izlepljena policijskom trakon za Zabranjen Pristup, da…kao da bi to ikoga zaustavilo. Danas sam odlučio da posetim Benovu kuću, možda policija nije pronašla dnevnike? Možda nisu bili odma pored njega kao u mom snu, mislim da je u njima nešto važno, nešto što bi objasnilo njegovu smrt, ne verujem onome što policija kaže. Tužan sam. Besan sam. Spava mi se…ali ne mogu da spavam, moje spavanje ako to neko može tako da nazove tri ili četiri sata na dan me iscrpljuju, prestaću da spavam, nema razloga. Pogledao sam sebe u ogledalo pre neki dan, raspadam se, i to bukvalno, ruke samo što nisu ispale iz mojih ramena i pale na pod, nemam snage ni zašta, jedino zašta imam barem malo snage je hodanje, moje oči su crvene skroz, boli me kad god trepnem, kad god plačem boli me kao da mi neko bode oči nožem a iz očiju mi curi krv. Ako se ne vratim iz Benove kuće, želim da ovo neko pročita, ostaviću ga na krevetu koje sobe, oba dnevnika. Želim da neko zna gde sam otišao i zašto. Ako se vratim…to znači da sam pronašao Benove dnevnike. Vidimo se kasnije Eks.

24. Jun 11 Uveče, Dnevnik:

Pronašao sam njegove dnevnike, ali takođe sam pronašao i još nešto u njegovoj kući. Njegova kuća je bila u potpunom mraku izlepljena policijskom trakom, u njegovoj sobi u ormanu bili su njegovi dnevnici, bilo mi je jako čudno kako ih policija nije pronašla, ali onda sam nastavio da istražujem i pronašao sam ispod njegovog kreveta još jednu knjigu “Priručnik za Snove” je bio naziv knjige. Nije bio dnevnik ili neka sveska, to je bila baš prava knjiga ali prazna, ni jedna reč ili crtež nisu bili u njoj, doneo sam je kući, pokušao sam da pronađem nešto o toj knjizi na internetu ali nisam mogao da je nađem, da li je ta knjiga nešto što je Ben napravio? Malo ću još istraživati o ovoj knjizi, mislim da ona nije samo obična PRAZNA knjiga, takođe ću u ovaj dnevnik prepisati nekoliko stvari iz Benovog dnevnika, ove dnevnike više ne radim zbog eksperimenta, zbog sebe ili Bena, želim da ove dnevnike neko pronađe, i hoće, i taj neko će znati šta se dogodilo.

15. Februar 8 Ujutru, Benov Dnevnik:

Sinoć smo ja i Kristina stigli u Gizu, mesto u Egiptu, nisam mogao pisati ništa u dnevnik bili smo jako umorni, pa dok smo stigli u hotel pa dok smo se smestili nije sam bilo ni do čega, uglavnom plan za danas je da se malo prošetamo okolo pojedemo nešto, ne želimo odma prvi dan da posetimo piramide, možda ćemo sutradan, tako da, još smo malo sanjivi skoro smo ustali, dok budemo šetali pitaćemo usput ljude da li imaju još neke lokacije za posetiti, pišem danas sutra kad ugrabim malo vremena.

16. Februar 4 Ujutru, Benov Dnevnik za Snove:

Bio sam u kući, u mojoj sobi, napolju kroz prozor sam samo mogao videti odsjaj meseca i zvezde. Ali pored zvukova vetra i cvrčaka bio je tu još jedan zvuk, neka vrsta zavijanja, ali ne kao kod vuka ili običnog psa, više je kao čovek koji pokušava da zvuči kao pas, i taj zvuk nije dolazio spolja, nego unutar moje kuće na prvom spratu, tačno ispod mene. Pokušao sam upaliti svetlo, ali kao da nije bilo struje, otvorio sam svoja vrata od sobe i pogledao u pravcu stepenica, bio me je strah, strah od toga šta me može čekati na dnu ovih mračnih stepenica. I dalje sam mogao čuti zavijanje, zvučalo je tako bolesno, bio sam zaleđen u mestu, nisam imao hrabrosti da se pomerim, a onda sam čuo glas moje devojke, taj glas je takođe dolazio sa prvog sprata. Njen glas mi je dao snage da se pomerim, polako sam počeo da silazim niz stepenice isčekujući da vidim odsjaj nečijih očiju u tami moje kuće. Kada sam sišao niz stepenice zaputio sam se u dnevnu sobu, iako je većina sobe bila u potpunom mraku, sredina je bila obasjana svetlom meseca, ali čak ni njegova svetlost nije bila dovoljna da otkrije mračnu figuru koja je stajala na sredini moje dnevne sobe. Figura je bila okrenuta suprotno od mene i gledala kroz prozor ka mesecu, trepnuo sam i mesto te figure je zamenio neki mali predmet, kada sam prišao video sam da je to bila knjiga, “Priručnik za Snove”. Kada sam pročitao naslov okrenuo sam se, opet sam mogao videti figuru osim što je ovaj put gledala u mene, ali pre nego što se išta moglo dogoditi…probudio sam se.

16. Februar 10 Ujutru, Benov Dnevnik:

Kada sam se probudio iz sna zatekao sam pored sebe u krevetu knjigu iz sna, “Priručnik za Snove”. Bila je to obična knjiga tvrdih korica potpuno crne boje sa belim slovima za naslov, nije imala opis knjige na pozadini kao što to obično knjige imaju, ali najčudniji deo je to da je knjiga bila potpuno prazna, bez i jedne reči unutar nje. Pomislio sam da je možda neka sveska ili nešto slično, ali nije izgledala tako, nisam imao osećaj da je stvarno prazna, mora da ima neku vrednost, možda predstavlja neki simbol, a i otkud ona pored mene? Čak i da ju je neko ostavio kod mene u krevet kako sam mogao u snu mogao videti istu tu knjigu sa istim imenom, to nije bilo moguće. Istražiću još malo o ovoj knjizi, ono što saznam zapisaću ovde, pozdrav.

17. Februar 5 Ujutru, Benov Dnevnik za Snove:

Opet ista situacija kao i u prošlom snu, opet sam u svojoj sobi, i opet mogu čuti zavijanje sa prvog sprata, ovaj put se nisam plašio toliko kao prošli put i zaputio sam se ka stepenicama. Korak po korak mogao sam osetiti kako se moja pluća pune hladnoćom, celo moje telo je postajalo hladno kao kocka leda, u dnevnoj sobi je opet stajala ta mračna figura, osim što ovoga puta nije bilo meseca napolju, nije bilo nikakvog svetla u kući niti van kuće, kao da se kuća nalazili u nekom mračnom ambisu. Tu figuru sam jedino mogao videti po očima, mogao sam u toj tami videti dva mala oka veličine novčića kako sijaju. Prišao sam bliže, nisam se plašio, želeo sam da dodirnem tu figuru ako je to bilo uopšte moguće, “uhvati me za ruku dragi”, glas moje devojke dolazio je iz te tamne figure, da li je to bila ona? Pokušao sam napipati mesto gde bi mogla da bude njena figura, a onda mogao sam osetiti jedan veliki pritisak unutar svog tela. Mračna figura je nestala, pao sam na kolena hvatajući se za stomak, celo moje telo je pulsiralo, osetio sam se kao da će moje kosti izbiti iz mog tela, osetio sam se tesno kao kada naduvavaš balon isčekujući da eksplodira. Ali onda je prestalo, prubudio sam se, uspravio se i uhvatio za glavu dišući ubrzano pokušavajući da se smirim. Nakon par sekundi počeo sam da dišem dublje i sporije, legao sam nazad u krevet, bacajući oko gledajući u mračne kutke moje hotelske sobe mogao sam videti u ćošku dva oka koja kao sjajni novčići gledaju u mene.

17. Februar 10 Ujutru, Benov Dnevnik:

Ja ne znam šta da radim, ovo nije trebalo ovako da prođe, od kad sam se probudio ne mogu da izbacim sliku iz glave ono što sam mislio da je moja devojka. Nestalo je kad je izašlo sunce, ali kad god trepnem mogu videti te oči, danas se vraćam kući, moram pričati sa Aleksom.

17. Februar 11 Uveče, Benov Dnevnik:

Mogu ga videti, to šta god bilo, pratilo me je kući, mislim da neću preživeti noć, ako ovo bude zadnje što ću napisati, molim samo Aleksa da me ne traži, nemoj tražiti ove dnevnike, neka ih bog sakrije od tebe ako treba. Ne znam šta želi od mene, plašim se da ako zaspem da se neću probuditi, tako me je strah. Bože molim ti se po prvi put nakon dužeg vremena…spasi me.

27. Jun 10 Uveče, Dnevnik:

Zdravo, Ja sam Aleks, i ovo je moje priznanje. Ovaj eksperiment nije ono što ste mislili, svakako nije samo dokumentovanje naših snova i zapisivanje našeg dana da bi mogli da vidimo da li ima poklapanja. Neke stvari koje sam rekao tokom ovih zapisa su istina, ali neke su takođe i laž. Prava istina zašto smo počeli da pišemo ove dnevnike je zato što je meni skoro preminuo neko jako blizak, da osoba je preminula mojom krivicom zbog trenutka ne pažnje. Bio sam u komadićima, trčući unaokolo pokušavajući da skupim sebe ne shvatajući da te komadiće nikad neću moći da spojim zajedno. Zanemario sam sebe, ljude oko sobe, samo sam sedeo u svojoj kući čekajući da umrem. Onda sam upoznao Bena, nakon nekog vremena zbližili smo se, nije mi dugo trebalo da mu kažem za moj problem. Ono što mi je on predložio bi svakog normalnog čoveka nateralo da uzme telefon i pozove policiju. Rekao je da zna način da vratim svoju voljenu nazad, ali da će to koštati, a cena je bila život jedne druge osobe. Nisam želeo to da radim, nekoliko godina sam odbijao Benov predlog, ali smo počeli da se dosta bavimo paranormalnim i okultnim. Počeli smo da prizivamo razna bića, bića koja bi mogla da je vrate, ali ništa se nikad nije dogodilo. Vreme je prolazilo, a ja sam bio sve očajniji, jednog dana uzeo sam telefon pozvao Bena i rekao mu da prihvatam njegovu ponudu. Namamio sam jednu devojku u svoju kuću gde nakon par čaša vina Ben joj je prišao sa leđa i udario je čekićem u glavu, pala je na zemlju gde ju je Ben opet udario, telo joj se trzalo kao udareno strujom, Ben je nastavio da je zamahom udara čekićem u glavu dok joj se telo nije opustilo. Kroz ovu scenu smo prošli devet puta, devet mladih devojaka je izgubilo život u pokušaju da prizovemo nešto iznad nas što bi mi pomoglo, svaki put menjajući taktiku misleći da radimo nešto pogrešno. Onda me je Ben jednog dana nazvao i rekao mi da je imao jedan san, i taj njegov san se ostvario, dobio je poziv iz jedne osobe koja se nalazi u Egiptu, ta osoba je rekla da zna za naš plan i da može da nam pomogne, ali da će kao i do sada morati da padne krv. Ben je poveo jednu devojku koju je znao u to vreme sa njim, tamo ju je prodao toj osobi. Taj čovek mu je onda rekao za jednu knjigu “Priručnik za Snove”, opisao mu je do najsitnijih detalja, onda mu je rekao da ide da spava i da će nakon što se probudi knjiga biti pored njega. Knjiga ovako funkcioniše, barem po rečima onog čoveka. Knjiga nije iz ovog sveta, ima ih samo par i one se nalaze negde između našeg sveta i sveta snova, kada mi sanjamo pojavi se jedan most između ta dva sveta preko kog um prođe i onda može da sanja. Kada se osoba probudi most nestane I to je to, ova knjiga se pojavljuje samo u snovima ljudi koji znaju za nju, onda bi ti knjiga govorila šta treba da uradiš, i sledeći put nakon što bi se probudio knjiga će biti pored tebe. Knjiga ti dozvoljava da žrtvuješ jednu osobu i sledeći put kada bi sanjao možeš da dovedeš u svoj svet jedno živo biće. Nakon toga bi knjiga nestala i sve ide ispočetka. Razlog zašto smo pisali dnevnike je iz dva razloga, jedan manje bitan je da ako budemo osumnjičeni za ubistva i pronađu dnevnike mogu da vide da smo mi radili u to vreme nešto potpuno deseto, a drugi razlog je ti. Ti si drugi razlog, ako nam se nešto desi, da neko može da pronađe ove dnevnike i da nastavi tamo gde smo mi stali. Mislim da policija neće moći da nađe moje dnevnike, kao što nisu našli ni Benove, mislim da su i ovi dnevnici magični i da ćeš ih pronaći samo ako znaš za njih. Ali ti znaš, znaš za moje dnevnike, i znaš za Priručnik za Snove, večeras ćeš sanjati tu knjigu, uradi ono što kaže i vrati svoje voljene. Što se tiče Bena, on je bio prevaren, uradio je sve što je trebao, ali kada je došao momenat da vrati onu zbog kojeg se sve ovo dešava, bio je prevaren od jednog bića, i sada je to biće ovde kod mene u sobi. Verujem da ću završiti kao Ben, zato sad ovo sve i pišem, ne znam šta ono hoće ni zašto je ovde, ali znam da su ovo poslednje reči koje ću pisati u ovaj dnevnik. Mislim da je to to od mene, sada ću da legnem da spavam, srećno i laku noć.