Pričaj mi o ljubavi
Beograd. Sunce zalazi na zapadnoj strani. Dan pada. Nudi se noć. Posao je obavljen. Ključ je već u bravi. Spreman da zaključa masivna vrata. Ruksak na ramenu, ispunjen sitnicama. Hodnik je utonuo u mrak. Izvor svjetlosti krije se u režiji. Sprema se da izađe u beogradsku tamu. Vrata se otvaraju. Nije očekivala nikoga? Nema odmora…
Nataša ostavlja torbu na stolici pored sebe. Sjeda za svoje radno mjesto. Zainteresovanost za intervju? Nije imala ničije ime na spisku. Prepoznaje njegov osmijeh. Njegovo lice joj je poznato samo preko fotografija. Nisu se sreli do sada. Virtualni susreti su im poznati. Tog dana, nisu razmijenili nijednu pisanu poruku. Nijednu glasovnu poruku.
„Maksime? Nisam te očekivala u ovo doba. Šta je bilo, potrebna ti je inspiracija za novi mural?“
Maksim stoji na pragu. Miriše na kišu. Pretpostavlja da u ruksaku krije sprejeve. Nije se izvinio zbog iznenadnog upada u lični prostor. Pogledao ju je. Ruke drži u džepovima.
„Nataša, ozbiljan sam! Izvini što ti se nisam javio danas. Znaš kako kažu, ozbiljna, uzvišena umjetnost zahtijeva strpljenje!“
Maksim je povisio ton. Možda slučajno, možda namjerno. Nataša mu je gestikulacijom objasnila da ne mora da viče, a ponajmanje da joj se pravda.
„Duboko se izvinjavam što sam ispao kreten. Lijepo mirišeš, Nataša. Mirišeš na cimet rolnice i topli kakao. Od srca ti hvala što se raspituješ. Što se murala tiče, inspiracija mi nije potrebna.“
Nataša ga posmatra zbunjeno.
Kako misli: Ma ne treba mu inspiracija?
Mora nešto da te potakne, da te dotakne, da te pomjeri. Umjetnost je stanje uma. Nikada neće razumjeti umjetničke porive…
„Maksime, koga ti to zavitlavaš? Nisi se udostojio jednu poruku da mi pošalješ, a sada izigravaš nedodirljivog, “neshvaćenog” umjetnika. Šta zapravo želiš? Zašto si upao u studio nepozvan?“
Maksim je u crnoj pamučnoj majici. Pokisla majica lijepi mu se uz ramena. Grize usnu. Zapečatio je teritoriju. Pored Nataše, kako bi je dodatno isprovocirao. Nataši se ide kući. Nema kud da pobjegne. Posmatra blatnjavu baricu koja se stvorila oko njegovih nogu. Gleda u kazaljke na zidnom satu. Koliko će da traje ovo mučenje?
Maksim preuzima inicijativu. Izvadio je telefon iz platnenog ruksaka. Nataša je provirila krajičkom oka. Šta on to radi? Šta je on to sebi umislio?Usred razgovora, koji nije ni započeo? Svašta.
Dok je gospodin kuckao po telefonu, tišina u studiju je postala blago neprijatna. Čula je otkucaje srca, čije je taktove diktirao zidni sat. Njegova teksas jakna leži preko stolice. Kaplje voda. Odjednom, prostorijom se prolomio dobro poznat glas. Olivera Katarina. Sa pristojne udaljenosti, njene oči gledaju Maksima. Maksim gleda u nju.
„Maksime, kojim tonom moram da ti objasnim da mi nisi u protokolu. Radno vrijeme je prošlo. Idi kući. Molim te.“
Maksim zna šta radi. Zna da je mikrofon ostao uključen. Namjerno? Možda. Nataša je, sve do prije mjesec dana, vodila noćni program. Rekla je sebi da neće više. Da radio emisije izumiru (ništa više nije kao ranije…).
„Nataša, stani.“
„Maksime, dokle više? Kada dostaviš odgovor na to pitanje, možda te i ubacim u protokol.“
Mikrofon je još uvijek uključen. Njegov glas, inače dubok i hrapav, snižava se za jednu oktavu. Najavljuje noćni program. Jednom ugašen, zaboravljen. Od ove noći, samo možda, ponovo postane atrakcija.
“Metropolis“ se vraća svojim korijenima.
„Dobro veče, Beograde. Slušate radio “Metropolis“. Na istom mjestu, u isto vrijeme. Nataša je ponovo sa vama. Večeras nema spavanja. Saputnik kroz ovu besanu noć je naša draga Olivera Katarina, a dozvaćemo je numerom Pričaj mi o ljubavi“
Prvi taktovi odjekuju prostorijom. Zidovi Metropolisa imaju uši. Pulsiraju. Stežu se oko njih. Maksim progovara:
„Nataša, čuješ li Oliveru?“
„Maksime…..samo me pusti, u redu?“
„Ništa nije u redu, Nataša…….“
Vrijeme leti. Sve je previše brzo. Otkud sad refren? Zar se ne nalaze još u strofama?
Pričaj mi o ljubavi,
Glas tvoj neka bude tih,
Nežne reči pričaj mi,
Kao drage pesme stih,
Pričaj mi o ljubavi,
Davno želim šapat tvoj,
Kad si pored mene ti,
Čitav svet je samo moj…….
Njih dvoje. Nosioci digitalnih otisaka. Sve što znaju jedno o drugom, znaju zahvaljujući internet poznanstvu.
Ove večeri, prvi put se zaista susreću. Susret očima. Mislima. Susret udaljenih blizina. Ne mora da znači da će se večeras oprostiti jedno od drugog.
Danas, ništa se više ne podrazumijeva.
Šta rade? Sjede i ćute. Maksim broji u sebi.
Šta broji? Broji ovce kako bi brže zaspao? Sprejeve u ruksaku?
Nataša želi Maksima u svojoj blizini. Njegovo polusvjesno stanje, između jave i sna, privlači je da skoči u njegove misli.
Čita tekst pjesme. Osluškuje ga. Obraća pažnju na raspored stihova. Za misao joj zapadne druga strofa:
Kad je noć, duga noć, skrila zvezde
Kada grad tihim snom nemo spi
Kad sam ja srela dve tople ruke
Tad sam znala da si pored mene ti
Beograd je zaspao. Nebo je prazno. Zvijezde su otišle na počinak. Njih dvoje su budni. Ili se čini da su budni.
Nataša baci pogled ka Maksimovim rukama. Možda je Olivera mislila na njegove ruke? Možda je pjevala Maksimu prije nego što ga je Nataša srela?
„Maksime, sve mi se čini da počinješ da mi se dopadaš. I to što si večeras baš ovdje, sa mnom. Iako znaš da si preskočio protokol. Ti i ja. U četiri oka.“
Oliverin glas je učinio njihove uzdahe podnošljivim. Nisu uzdisali u prazno. Maksim se nagnuo ka Nataši. Pokisao pramen njegove kose zalijepio se na njen obraz.
Nije osjećao potrebu za vikom. Ni za drskošću.
„Pitala si se, Nataša, šta ja to želim. Želim da provjerim da li ćeš me izbaciti iz protokola. Mikrofon je uključen, znaš to?“
„Glas ti drhti. Priznajem, baš to sam zamišljao. Zamišljao u trenucima kada bih, u svom ateljeu, čitao naše poruke. Izmišljao murale. Izmišljao umjetnost.“
Njegove ruke više se ne skrivaju po džepovima. U ritmu muzike, desna ruka klizi preko dugmadi Natašine košulje. Lijeva ruka je steže za potiljak.
„Maksime….“
„U četiri oka, Nataša….“
Pjesma odsvirala je kraj. Za sve ostalo, potrebno je vrijeme.
