Žena sa ožiljkom
Spreman za poletanje, ogroman, blistav, sa svojim dugim krilima, avion je čekao putnike. Bio je to jedan od novijih modela British Airways, i dve devojke, jedna brineta, druga plavuša sa zelenim očima, zadivljeno su gledale u avion. Nije im bilo prvi put da putuju van države, ali bilo im je prvi put da idu u zemlju svojih predaka. Načule su da otac želi da sklopi posao van granice, a majka je molila da podje sa njim. Nije mogla da dopusti da sam rešava probleme, znajući da se firma gasi i da je pred bankrotstvom, a ćerke su želele da im se pridruže. Navikle su na provode, izlaske, putovanja, letovanja u Italiji ili drugim evropskim zemljama, a ovu priliku, da budu sa roditeljima, nisu želele da propuste. Starija je bila svesna da će se udati za manje od šest meseci, a mladja je sanjarila, bila zaljubljena u knjige, verovala da ljubav ne postoji samo u romanima nego i u stvarnosti. Upravo njeni roditelji su se venčali iz ljubavi, mislila je gledajući nežno u oboje dok su tražili svoj mesto u avionu i pričali sa stjuardesama. Otac se blago smešio i odgovarao na pitanja. Na njegovom licu nije mogla ništa da zapazi, dok je majka, uvek mila i nežna prema svima u porodici, bila zabrinuta. Da nešto ne kriju od njih? Ubrzo je odagnala te misli, videvši da se majka osmehuje. Milo ju je gledala. Njena duga, smeđa kosa spuštala se preko ramena, i sijala se na suncu. Devojka je odahnula. Sada joj je bilo lakše. Njeni roditelji se toliko vole. A šta je bila prava istina, znala je samo majka, milujući pogledom svoje kćeri.
– Mama, kad polazimo? – pitala je starija kći.
– Za manje od pola sata – odgovorio je otac umesto majke i zapovedio da vežu pojaseve.
Poslednji poziv za putnike. Avion je poleteo u visine. Ćerke su sedele na jednom kraju, roditelji ispred njih. Oblaci su bili svetli, nežni, beli. Činilo se da će pre biti sunčan dan, nego oluja i kiša koju su najavili u vestima.
– Vidiš da će dan biti prijatan. A ti si samo strepela da će nas oluja uhvatiti – govorio je gospodin na engleskom.
– Nije trebalo danas da idemo za Srbiju. I tvoja firma… Ne smem ništa da kažem ćerkama. Ana bi napravila scenu. Ona ima svog bogatog verenika. I on veruje da se ženi sa devojkom iz bogate kuće. Šta će biti ako čuje da si zapao u dugove i da firma loše posluje?
– Neće ništa biti. Videćeš da ćemo se izvući.
– Nisi bio tako siguran kad smo pre neki dan razgovarali. Brinuo si se, bio nervozan… A one se nadaju… Ana i Keti… One su mi sve u životu.
– A ja, šta sam ti ja? Bolje da ne nastavim sa pričom. Kada završimo sve poslove i vratimo se u London, onda ćemo ozbiljno razgovarati. Sada moramo da se izborimo za sreću naše dece.
Lena je okrenula glavu i gledala kroz prozor. Oblaci su postajali tamni, a sunce se izgubilo. Sprema se nevreme, prošlo joj je kroz glavu. Pogledala je u pravcu gde su sedele Ana i Keti. Samo da one budu dobro. Ništa joj nije važnije od njihove sreće.
Odjednom je počelo strahovito da duva vetar i sevaju munje. Kiša se spustila, led je udarao o prozore; nastala je prava oluja i pometnja u avionu. Stjuardese su se ustrčale, molile putnike da se ne plaše, i da piloti drže sve pod kontrolom. A ona, Lena, znala je da će nešto krenuti po zlu. Molila je muža da ne kreću na putovanje… Borba za ćerkinu sreću i mladju devojčicu, koja je imala samo šesnaest godina i željna mnogih stvari, bila je jača od svega… Oboje su bili roditelji za primer, a Lena je pokušala da spase svoje devojčice, kad se avionsko krilo slomilo, i avion počeo da pada… Jedan deo aviona se i zapalio… I onda je nastala prava uzbuna… Svi su ustali, počeli da beže, spasavaju se, neki su bili povredjeni, a drugi su u nesvesti sedeli… Majka se borila, druge su vrištale… Ona je uspela da se provuče do svojih mezimica. Koliko ih je samo volela! Nije želela da ih izgubi…
***
Probudila se nakon četiri meseca. Glava joj je bila u zavojima. Videle su se samo njene krupne, sjajne oči boje smaragda. Ni ruke, ni noge, nije uspela da pomeri. Mislila je samo na ćerke.
– Biće ona dobro. Probudila se. Šta vi kažete, doktore? – pitala je koleginica čuvenog doktora koji se usavršavao na Univerzitetu John Hopkins.
– Gospodjo, možete li da pomerite prste? Dajte mi ruku – molio je doktor Spasić. – Gospodjo, ja sam doktor Marko Spasić. Čujete li me? Molim vas, stisnite mi ruku ili trepnite dva puta okom ako me razumete.
Žena je radila onako kako joj je rečeno. Stisnula ga je za ruku.
– Sjajno! Biće sve u redu. Postepeno će te se oporaviti. Ne gubite nadu. Dan za danom, korak za korakom… I uspećemo u ovoj borbi… Samo ne očajavajte. I ne naprežite se, molim vas.
Kad je doktor izašao iz sobe, koleginica ga je pitala.
– Zna li za decu i muža?
– Ne, ne zna, i ne sme da zna dok se ne oporavi.
– Jadna žena! Ostala je sasvim sama. Zar nema nikoga od rodbine da je obilazi i stara se o njoj?
– Mislim da nema. Niko se do sada nije oglasio. A sumnjam da će se i javiti.
Koleginici je bilo čudno što se niko ne javlja od rodjaka. Lena je bila supruga bogatog i uticajnog čoveka. Slegnula je ramenima i otišla u restoran na kafu.
Jednog dana, na sastanku sa kolegama, doktor Spasić je rekao da će platiti sve troškove i lečenje gospodje Miler. Kolege su se iznenadile, ali ništa nisu govorile. Spasić je bio jedan od najboljih dermatologa u svetu, poštovan, voljen i ugledan. Nije se ženio, ali žene su ga spopadale. On se na to nije obazirao. Nijedna nije mogla da ga duže zadrži ili zainteresuje. Verio se dva puta, i dva puta raskinuo sa devojkom. Sada se vidja sa jednom devojkom. Ali, ona je dosta mladja od njega, slobodna i nezasita. I ona mu je postala nesnosna. Neprestano ga zove, pojavljuje se sa njime na svečanostima, upada u njegovu kuću u Sremskoj Kamenici kad poželi, ima svoje prohteve, od kojih je i veridba sa njim, i on nije znao šta da radi sa njom. Kako da joj objasni da mu se ne svidja i da ne želi da ima ništa sa njom? O braku nije ni razmišljao. No, gledajući u lepe oči strankinje, poželeo je da ima nekoga pored sebe. Deca mu nisu bila prioritet jer se bližio pedesetim. Četrdeset i osma godina mi je, razmišljao je, vrteći olovku u ruci. Želeo je milu, simpatičnu, nežnu, prirodnu, neiskvarenu i produhovljenu ženu, koja će ga razumeti i imati strpljenja sa njim. On mnogo radi, i nije mu potrebna histerična žena već dobra i školovana žena sa kojom će deliti svoje brige, razmišljanja i probleme. Osim toga, tražio je i neobičnu lepotu. Da joj se svi dive, a samo on da je ima. Voleo je zelene, tamnozelene oči, a žena sa takvim očima je bilo malo na svetu. Samo jednom je video takve oči. Bile su to oči njegove majke. Sa njom nije davno govorio. Ali, bio je sin, a sinovi su vezani za svoje majke. I sada, po drugi put da vidi oči koje je rasplakao, ali koje ga i danas čekaju, i strepe da mu se nekakvo zlo ne desi. Lena… Prošaputao je i napustio ordinaciju.
Toga jutra, primio je još jedno priznanje u oblasti dermatologije, a radio je i naučna istraživanja. Pored toga, čuvao je i svoju pacijentkinju. Ona je sada bila kod njega u vili. Imao je vilu na Vrdniku, na Fruškoj Gori, i kuću, veliku ali prizemnu u Sremskoj Kamenici. Kuća se nalazila pored same crkve. U okolini, bila je i jedna mala brvnara u kojoj se spremala vojvodjanska jela, pa je Marko, domaćin i poznati lekar ,često izvodio Lenu na ručak. Hvalio je vlasnike restorana, da imaju dobru riblju čorbu, gulaš, a još je lepša prava, turska baklava. Lena ga je zahvalno gledala. Više nije imala zavoje na licu. Ostao je samo mali ožiljak na jednoj strani obraza. Ali, još veći je bio na duši jer nije znala šta je sa njenim ćerkama. Po ko zna koji put, pitala je doktora, ali on je samo odgovarao kratko i učtivo, i da još mora da se odmara, a onda će joj sve ispričati.
– Nemojte da krijete ništa od mene, doktore. Hoću da znam. To su moje ćerke.
– Ja ću vam reći šta je sa vašim ćerkama – čuo je jedan ženski, piskav glas. Bila je to Ines. Šta li ona radi ovde? Kako li ga je pronašla? On je nikada nije vodio na ručak u ovom restoranu. Mora da je brbljiva kućna pomoćnica rekla da se nalaze u ovom malom restoranu na obali plavog Dunava. Samo mu je ona nedostajala! A tako je lepo započeo dan… Plašio se da se pacijentkinja ne uznemiri. Još je bila slaba i oporavljala se. A lepo, prolećno sunce, majsko sunce, grejalo je njihova zahladnela srca budilo novu nadu. I dani, koji su bili pred njima, obećavali su toliko toga… A sada, ovakve scene… Sada će sve biti uništeno. Ines nema granica. Gledao je tu besnu ženu, besnu kao mačku, sa svojim dugim noktima, silikonskim grudima i usnama, veštačkim trepavicama… Ona zaista, nije imala ni malo obzira prema bolesnoj ženi. A on je dao sve od sebe da joj pomogne i da je izleči.
– Vi znate šta je sa mojim ćerkama? Gde su one? Jesu li dobro? Mogu li da ih vidim? Doktore, šta je sa njima? Zašto ćutite? Vaše oči mi govore da nešto nije u redu… A vi, gospodjice, kažite mi…
– Marko, ona mora da zna. Gospodjo, vaše ćerke… Ah, žao mi je… Tako mi je žao… Nije im bilo spasa. Jedna se udavila u reci, ispala je iz aviona… A druga se ugušila u avionu… Jedno krilo se zapalilo… Bilo je strašno… Ja sam gledala na televiziji… Ima i u novinama… Baš sam ponela… Evo, vidite… – rekla je i izvadila iz tašne članak od pre nekoliko meseci.
– I vi ste to krili od mene?! – skočila je sa stola, uzela novine i krenula ka obali.
– Leno, stanite, molim vas! Nisam želeo da se potresate… Bili ste slabi posle operacije. Mislio sam da se prvo oporavite…
Ona se naslonila na jedno drvo, blagi povetarac mrsio je njenu talasastu smedju kosu, i sušio joj oči. Doktor je blago gledao. Prišao joj je. Lena se udaljila, gledajući u Ines koja im se približavala. Zadovoljno se smeškala u sebi jer je uspela da napravi zid izmedju njih dvoje. Videla je ona kako nju doktor gleda. A Lena je bila lepa žena, nesvakidašnje lepote. Privlačila je poglede mnogih ljudi. Posebnu pažnju dobijala je od doktora Spasića koji se dopadao Ines, modernoj i svetskoj ženi. Njoj nije odgovaralo da Lena bude sa doktorom. Marko je bio čovek za strastvenu i savremenu ženu. A ona je to bila, mislila je Ines, ne znajući koliko greši u svojoj proceni. Marko nije imao ništa protiv savremenih žena, ali nije voleo lažnu lepotu. On, kao lekar je vidjao razne žene, operisao ih, pomagao im, činio da budu lepše, ali prava lepota, nalazila se unutra, u duši žene. Takvu lepotu pronašao je u Leni. Pored toga, Lena je i negovala svoju lepotu i koristila kozmetičke proizvode koje je on pravio… Osim ožiljka… On će joj zauvek ostati na licu, kao i sećanje na ćerke. A muža, seća li ga se, voli li ga još… ? Bila je to misao koja ga nije napuštala. Ako ga voli…
Jedno jutro, zatekao je na svom stolu malu ceduljicu na kojoj je pisalo.,Odlazim… Više se nećemo videti. Želim vam sreću. Hvala na svemu što ste učinili za mene.’ U potpisu je stajalo njeno ime. Prošaputao je njeno ime, Lena…
***
Godinu dana ju je tražio. I kada je napokon saznao gde stanuje i radi, da čisti u kući njegove majke i da joj pomaže oko kućnih poslova, iznenadio se. Lena je bila njena negovateljica. Komšije iz zgrade su mu pričale da se poštuju i lepo slažu. Lena je gospodji Slavki ispričala sve o sebi. Znala je i to da joj se doktor dopada više nego što bi trebalo. Dakle, vole se. Lena je imala samo trideset i osam godina. Roditelji su je mladu udali. Stariju ćerku je dobila u osamnaestoj godini. Muža je poštovala. Ali, on je bio dvadeset i pet godina stariji od nje. Nije to bila ljubav. Sa doktorom su se probudila osećanja za koja je verovala da ih nema. Da su umrla u njenoj sedamnaestoj godini kada su je roditelji dali nepoznatom čoveku. On je mogao da je uzbudi, a doktor je potajno čeznuo za njom i voleo je.
I te večeri, zvezdane i letnje, došao je po nju i da se pomiri sa majkom. Pre dvadeset i pet godina, posvadjao se sa majkom jer ga nije podržala u želji da postane lekar i leči kožne bolesti. Ona je verovala da rak kože ne može da se izleči, i da su njegovu mladju sestru vodili po lekarima, banjama, kod travara, i leka nije bilo, a on je verovao da će pomoći ljudima da se izleče. Ako se i ne izleče, barem će dati sve od sebe, da pronadje ili napravi preparat koji će smanjiti tegobe i koji će sprečiti da se bolest proširi. I uspeo je u tome. Majku nikada nije zaboravio, a Lenu nikada nije prestao da voli. Sada je imao dve različite ljubavi pored sebe. I zajedno, mogli su da nastave tamo gde su davno stali. Neke nove radosti, uspesi i postignuća bila su pred njima. A sve ostalo, tragedije, bolesti i tuge ostale su iza njih…
